Često sam razmišljao o tom segmentu i nikada nisam mislio da ću ga dosegnuti, ali ipak jesam. Razočarenje, tuga, bijes, osjećanja koja su sasvim normalna u momentu kada shvatite da više ne ide. Da osoba koju ste iskreno voljeli više ne postoji, više nije ta ista u koju ste se zaljubili, koju ste voljeli, sa kojom ste stvarali i maštali. Sve ono za šta ste se borili ostalo je samo na onom komadu papira koji će uskoro i biti pocijepan, više niste u braku, a vaša romantična priča dobila epilog, koji se zove kraj.
Na žalost, u mom braku najmanje je bilo romantike. Moja, sada ćemo je zvati bivša, bila je sušta suprotnost meni. Dosta hladna i striktna u svim svojim stavovima. Onako, rećemo, žena-vojnik. Kako prema životu, tako i prema meni. A ja blesava riba, vječiti optimista, romantik i emotivac. Naravno, sa mnoštvom mana, ali bar iskren u pokazivanju istih. I šta se onda desi. Kažu suprotnosti se privlače, tačno. Svoju bivšu upoznao sam preko hobija i sporta koji oboje volimo. Strasti je bilo, ljubavi, ali i velikih razlika.
Međutim, tada razlike nismo vidjeli, slijepi od požude i strasti koje je bilo na pretek u tim momentima. Sve se činilo divno. Početak zajedničkog života, želje i maštanja o nekom sutra i sve je slutilo da je to početak jednog divnog života. Da, možda u bajkama postoji takvo nešto, ali moj brak je bio sušta suprotnost. Nakon samo nekoliko mjeseci veze saznali smo da ćemo postati roditelj. Na prvu šok, strah i nevjerica! Preispitivali smo se i pokušali naći odgovor šta dalje. Jedne večeri, kada smo zagrljeni i uplašeni ležali u krevetu, rekao sam joj da šta god da odluči da ću biti uz nju. Tada smo se pogledali i donijeli jedinu ispravnu odluku, možda i jedinu ispravnu u našem cijelom zajedničkom životu.
Naš mali neplanirani “projekat” doćiće na svijet gdje će ga dočekati mama i tata. Sama pomisao da ću sa nepune 24 godine postati otac ledila mi je krv u žilama, a opet sam se osjećao spremno i da ja to mogu. Da mogu biti otac kakvog sam i ja imao i koji, na žalost, nije dočekao da vidi svoju unuku. Dani su odmicali i mali anđeo ušao je na velika vrata u naše živote. Naš život je dobio potpuno novu dimenziju. Borili smo se, radili. Bilo je lijepih, ali na žalost više ružnih trenutaka.
Nije bilo lako. Ja sam kao otac i suprug svoj život podredio samo njima dvema. Sebe sam stavio na stranu, a radio i borio se da mojim curama pružim sve što mogu. Nekada je to bilo vrlo malo, nekada dovoljno, ali sreće nije bilo nikada. Osim što mi je moj anđeo ponekad znao da izmami osmjeh na lice i da mi da potrebitu snagu da nastavim dalje, sve ostalo je bilo sivo. Odnos mene i moje supruge je svakog dana postajao sve lošiji. Teško smo mogli da nađemo zajednički jezik i sve više shvatali koliko smo zapravo različiti i koliko ne možemo zajedno.
Počele su trzavice koje su prerastale u svađe, nakon kojih ništa nije bilo riješeno. I tada u tim trenucima nisam želio da posegnem za alternativom, volio sam ju i dalje i prije svega poštovao. Ne želim da ispadnem neki pozitivac, imam i ja svojih mana, ali za mene su brak i moja supruga bili svetinja. Žudio sam da me kući čeka neko ko se raduje mom dolasku i jedva čeka da me zagrli, poljubi i ispriča šta je radila taj dan, pita mene kako sam, da me želi blizu sebe. Da me želi kao muškarca. Ali, toga nije bilo.
Nisam je više poznavao. Bila je to druga osoba. Puna prezira i bijesa što uopšte postojim. Tražio sam odgovore zašto je takva? Zašto me ne voli više? Zašto me ne želi? Bio sam kriv za sve i dani su postali agonija bez kraja i početka. I dalje sam je volio, baš onakvu kakva je bila. Ona to nije mogla. Nisam savršen, znam, ali ako nekog voliš, onda ga prihvataš u njegovom najboljem i najgorem stanju.
Stvari su se zakomplikovale dodatno kada sam vidio da su se u njen život uvukle druge osobe. Ja sam ostajao kući, čuvao dijete, a ona je izlazila, eto, da se “produva”. Međutim ona je to bukvalno shvatila. Koristila je moju toleranciju maksimalno, a ja sam samo gledao kako se moj život urušava. Međutim, ne želim da je mrzim. Sve što je uradila možda je imala razlog, ne želim da ulazim u to. Svi smo mi ljudi od krvi i mesa i svi mi u životu napravimo neku grešku.
Ali ja ne želim tako više živjeti, da trpim tuđe greške. Dosta je. Ne želim da me bijes i razočarenje obuzimaju. Ona je majka mog djeteta i uvijek će ti biti. Donijela mi je najveću sreću u životu i dala mi mnogo dobrih životnih lekcija. Prošli smo mnogo toga zajedno i samo mi je žao što je na kraju sve to bilo uzalud.
Ja danas živim sam. Vraćam se normalnom životu, ponovo sam sretan i ponovo cijenim sebe. Nije mnogo prošlo, svega nekoliko mjeseci, ali ja se osjećam dobro. Mislio sam da će mi biti mnogo teže, ali očito je sve to moralo da se desi. Ubrzo nakon što sam počeo živjeti sam u moj život je ušla jedna jako draga osoba. Mnogo mi je stalo do nje i pomogla mi je da prevaziđem neke teške momente. Imamo različite planove za budućnost, ali sada dok smo tu uživamo jedno u drugome i pokušavamo si pružiti sreću koja nam je oboma potrebna. Da, možda je prebrzo što sam našao nekoga, ali ne želim da patim. Od toga nema niko ništa.
Ona je došla u moj život sa razlogom i ja to znam. Cijenim svaki momenat sa njom i trudim se biti ono što jesam i težiti ka tome da budem sretan, ispunjen i da me neko tamo želi i kao osobu, ali i kao muškarca. I kada ode, otiće sa razlogom. Jer znam da neće tu biti zauvijek i zato sam svoja osjećanja ostavio u sef, koji, ako neka poželi, moćiće da otključa. Za sada je na sigurnom, bar tako mislim. Sadržaj zaštićen najviše od mene.
Pao mi je težak kamen sa srca koji sam vukao godinama. Odbijam da budem žrtva čitave priče. Ovo je poglavlje u mom životu koje će zauvijek ostati u srcu, jer ipak ja sam ju volio. Iskreno, bezrezervno. Da li je to bilo dovoljno – očito da ne. Ali ono što je bitno jeste da ona, moj mali anđeo, ima oba roditelja koji će ju izvesti na pravi put i nadati se da će ona naći svoju pravu ljubav sa kojom će ostvariti onaj ideal: u dobru i u zlu do kraja života.
Moj mali anđeo sada ima tatu koji može da joj pruži puno kvalitetnije vrijeme, ljubav i sreću jer se ja mnogo bolje osjećam. Provodim svaki slobodan trenutak sa njom. Nisam od onih očeva koji ne viđaju svoje dijete. Želim da sam stalno tu, da ona zna da ja nisam nigdje otišao. Da preboli to što njena mama i ja više nismo zajedno i da pokušamo svi kao porodica, koja ćemo uvijek ostati, da izvučemo neku pouku iz svega ovoga.
Ja sam svoju izvukao, ali još uvijek vjerujem u pravu ljubav i nadam se da će jednog dana ta neka htjeti da prihvati mene onakvog kakav jesam i da kao u scenama iz onih divnih starih fimova imam nekog sa kim ću na trijemu zajedničke kuće dočekati tu starost koje se svi plašimo. Plašimo je se samo jer se bojimo da ćemo tada biti sami.
Jer samoća je najgora stvar koja može da obuzme čovjeka. Život piše romane, a moj je tek dobio prvo poglavlje.
