Broj tura koje je uradio na engleskom jeziku i broj turista koji su posetili Srbiju i prisustvovali nekoj od tematskih Belgrade walking tours ili Željkovim privatnim obilascima, drastično se povećao od Priče sa dušom koju sam napisao 2014. godine.
Ovih dana, u drugoj polovini decembra 2017. najzauzetiji vodič u Beogradu ugostiće po 2.000. put turiste iz celog sveta, a njihov broj popeće se na oko 34.000. Željko je ponosan na ovaj uspeh, a kako mi je rekao, okruglu cifru proslaviće sa prijateljima na jednoj specijalnoj zabavi.
– Volim ovaj posao i zbog toga nikad ne može da mi dosadi. Uvek imam nov izazov, jer mi dolaze različiti turisti, a i ture nisu uvek iste. Jednog dana sam u Zemunu, sutradan u Kući cveća, zatim u podzemnom Beogradu, pa u Hramu Svetog Save, na Dorćolu, na Dunavi i Savi, u Novom Sadu ili negde drugde u Srbiji – priča Željko i otkriva da najviše uradi do tri ture dnevno, ali i da ima ekstremnih dana kada u raspored uspe da „uglavi“ i po četiri kraće.
Na osnovu njegove statistike iz glave i po osećaju otkriva mi da je najviše gostiju bilo iz Australije i iz Nemačke, da leti prednjače Britanci, da ima dosta Kanađana i Španaca, i sve više Turaka, a da u poslednjih godinu dana prvo mesto zauzimaju Izraelci.
– Beograd posećuju i gosti iz malih zemalja poput Mauricijusa i Antigve i Barbude, kao i iz nama udaljenih, Ekvadora, Kolumbije, Kazahstana.
Na pitanje koji turisti ostavljaju najbolji bakšiš, Željko diplomatski odgovara da tek na kraju ture prebrojava novac, a ne onda kad mu direktno daju, ali zato mi otkriva koja pitanja mu najčešće postavljaju.
– Zanima ih gde mogu nešto dobro da pojedu i popiju nakon ture, a obavezno postavljaju i politička pitanja u vezi sa situacijom devedesetih godina. Ako sam u toku ture spomenuo Zemun, onda se interesuju kako do tamo da stignu, kao i kako da dođu do Hrama Svetog Save, Muzeja 25. Maj ili nekog drugog mesta.
Dok radi najvažnije mu je da se gosti dobro osećaju i da su dobro došli.
– Znam da nema dobrog putovanja bez tog prijatnog osećaja na destinaciji. Oni moraju da znaju da je u Srbiju svako dobro došao da bude prijatelj. Ne delim goste ni po religiji, ni po kontinentu, ni po boji kože i izgledu. Svi oni su ljudi koji su odlučili da dođu na moju turu i da mene angažuju. To je njihova želja, a ja samim tim gajim veliko poštovanje, jer su mi ukazali poverenje.
Mada mnogo radi, posle skoro šest godina u turizmu, Željko ima mogućnost da sam sebi odredi kada će uzeti slobodan dan. Kad nije na turama, druži se sa prijateljima u Srbiji ili putuje svetom, najviše Evropom, kako bi upoznao druge kulture i ljude. Voli da ode u rodno Valjevo, u kojem se, kako kaže, turizam ubrzano razvija, pa se nada da će i tamo uskoro biti organizovanih tura.
– Planiram da u ovom poslu ostanem još dugi niz godina. Osećam se srećno i zadovoljno zbog pozitivne energije koju stranci šire, a i zbog moje lične energije, odnosno zbog tog spoja koji zajedno pravimo – ponosno mi je rekao Željko Petrović koji se za Priče sa dušom fotografisao u narodnoj nošnji iz Srbije, baš onako kako nastupa pred turistima.
Opanke i jelek nosi kad mu vremenske prilike dozvole, ali uskoro planira da nabavi vuneni džemper, pa da može i tokom zime autentično da predstavi našu kulturu i tradiciju
