Evo, prošao je još jedan 14. februar. Nisam ga baš čekala ko ozebao sunce, al sam samo htjela da se iznova uvjerim kako bježimo od ljubavi. I uvjerila sam se.
Nije uopšte važno da li vjerujem u svetog Valentina, važno je da li vjerujem u ljubav. Osim izlizane floskule kako ljubav ne treba slaviti samo taj jedan dan u godini, o 14. februaru, i danima prije i poslije njega, i ove godine mislim isključivo na taj način da smo sad već predaleko utekli ljubavi.
S prvim taktovima ove srijede, zasule su me ironične poruke, na sve strane. Pogažena srca, ispljunute bombonjere i raščerupane ruže. Čemu?
Nagledala sam se fotografija, nekakvih modernih konstrukcija, gdje se akteri iz srčanih žila trude da ne podlegnu ljubavnom pritisku. Te moderne tehnologije jesu čudo, majke mi. Tako mačka uspije da se kišobranom odbrani od srcaste kiše. Deveti život ne bi preživio ljubav, jel?
Obrni-okreni, cijeli ovaj 14. februar je prošao u nekoj viteškoj borbi sa ljubavlju. Te nije to za mene, te jebala vas patetika. I ono što sam već rekla; zašto da se volimo samo ovaj jedan jedini dan u godini?!
A ja sam navijala za ljubav. Taman i na Valentinovo. Da počnu da iskaču poruke, ne nužno meni, već one zbog kojih ću da se zaljubim u ljude. Da se neko usudi da bude, pa eto, i patetičan. Da kaže nekome, što da ne i javno, kad tu na društvenim mrežama svakako izvrćemo i dušu i tijelo, da ga baš voli. Da je zaljubljen u nju. Da ne može da živi bez njega. Da život ima smisla samo kad su zajedno. Da ga baš tog 14. februara voli više nego inače, jer je taj dan crveno slovo ljubavi. Jebeš kalendare, slovo ljubavi je isto u svakom.
Ali, ne. Okrenuli smo se neljubavi. Da ne bismo bili patetični. Da nas ne bi ismijavali. Da neko slučajno ne kaže da smo podlegli konzumerizmu. A ljubav je baš to – da konzumiraš lijepe emocije.
Slabo se mi ljubimo, ljudi moji. Čim nećemo da se ljubimo, jer šta će neko reći. I čim se ne ljubimo samo zato što nam se baš ljubi, s nekim. I čim i onaj dan, kad, eto, dolikuje da se ljubimo, bojkotujemo taj poredak zvijezda, opet mimo nečijeg kalendara.
Slabo, jer neće više skoro niko da se ljubi javno. Ni često. Onako od srca. Da zaustavi saobraćaj u prometnoj ulici. Ili da moraš sići sa bicikla da ga zaobiđeš. Ili pregurati kolica na drugu stranu. Neće više niko javno da priča o ljubavi. Ili, ne daj Bože, seksu. Naročito ne ako ljubav i seks idu ruku pod ruku. Nećemo da se ljubimo i nećemo da pričamo o ljubavi. Ćutimo je, ne pokazujemo, krijemo, zataškavamo, čak i one sitne, najsitnije njene naznake.
Da neko ne vidi, da ne prepozna, da nas ne osuđuje da smo patetični. Tako nas je maratonski bijeg od patetike doveo do sprinta od ljubavi. Bez prepona.
Pa ni na krš od praznika (izvinjavam se onima za koje to nije) nećemo da pokažemo emocije. Baš u inat prizemnom stvarima, kakva je i ljubav. Jer mi, ljudi, smo u međuvremenu, dosegli mnogo viši nivo.
Samo smo negdje usput zaboravili da nije sramota da volimo.
