Žensko telo prodaje i žensko telo se prodaje.
Ono poboljšava raspoloženje i atmosferu. Ono reklamira. Provocira. Poziva. I traži.
Preko njega se komunicira. Modom. I u ratu.
Preko njega se preti i sveti.
Ono se ulepšava. Ono se skrnavi. Ono se sakati. Slavi. I ismijava.
Ženskom telu se dive. Kupuju ga. Zarađuju na njemu.
O njemu se priča. Ono se gleda.
Telo kao srednji rod, a ipak ‘o njemu’.
Dva ženska tela održavaju tenziju.
Dva ženska tela nisu pretnja. Slatkasta su.
Žensko telo postaje žensko tek kad kontaktira sa muškim. Kažu – sad je dobna granica niža za taj kontakt. Kad god da je, dobro je. Bitno je. Tada žensko telo postaje žena. Do tada je samo žensko telo.
Atraktivno je. Ako je po pravilima. Ako nije, nema veze. I to prolazi. Važno da je žensko.
Obožava se. Nekad selektivno. Zapravo, vrlo često selektivno.
Svako vreme nosi svoj deo ženskog tela koji je, eto, tražen.
U žensko telo se strpa hormon kako ne bi primilo drugi oblik.
U žensko telo se strpa silikon kako bi primilo drugi oblik.
Žensko telo se depilira, šminka, dodaje, oduzima, posvetljuje, potamnjuje, povećava i smanjuje.
Žensko telo hoda na štiklama.
Žensko telo se siluje. U ratu, u toplini doma, na ulici. Bez obzira na starost.
Žensko telo menstrualno krvari svaki mesec. Ali reklama kaže da je to ‘tečnost’ i prikazuje je kao prozirnu plavu vodu. U javnosti ni ženska ni muška tela ne izgovaraju reč ‘menstruacija’.
Žensko telo ima dlake, proizvodi mirise, zvukove i sekrete razne. Raznih boja, mirisa i gustoća. Ali se ipak i dalje mnoga tela plaše i iznenađuju činjenicom da žensko telo ima pazušne dlake. Kao da je to neka novost.
O ženskom telu se priča. Žensko telo se komentariše. Zašto je suknja na telu kratka, šta glumi s tom dugom suknjom kad znam kakva je, zašto je izbacila sise, šta želi da postigne, šta poručuje, kome se obraća, nije tako otvorena majica za tako male sise, opet se udebljala, vidi je kakva je mršava, ko će je takvu, svi je hoće takvu!
Žensko telo bude trudno.
Žensko telo ne bude trudno.
Žensko telo ide na abortus. Jer tako hoće. I jer tako neće.
Žensko telo plaća taj abortus. Jer si je samo krivo što je do toga uopšte došlo.
Kad nešto treba tom ženskom telu, onda je frka. Nema novaca za bolje uslove na ginekologiji, ginekolog/ginekologinja se poziva na savest, pa neće da pomogne ženskom telu, osoba u apoteci se poziva na savest, pa ne želi da proda tabletu ženskom telu, ne želi da mu pomogne. A može. Nego neće. Može joj se da neće. Frka je i kad žensko telo treba ženski kondom i menstrualnu čašicu, ali, gle čuda, niko to ne uvozi, niko ne prodaje. Nikom nije stalo. Kad ženskom telu treba grudnjak da popuni prazninu od odrezane sise, ima pravo na jedan godišnje. Peri, deri – politika je zdravstvenog osiguranja koje plaća i to žensko telo. Frka nastane i kad treba ženskom telu olakšati da iz sebe oslobodi drugo telo. Onda druga tela odluče šta je za žensko telo najbolje, koji položaj, koji tempo oslobađanja. A žensko telo samo bude tu, ćuti i sluša. Šta će.
Žensko telo može imati invaliditet. Bez ruke, noge, oka. Ili sa svim tim, ali teško pokretno. Ili nepokretno. Koga briga, ionako ne može ući u poštu, banku, crkvu, autobus, na ginekološki stol. Ako i može ući u banku, dizalica često ne bude na glavnom ulazu. Da baš ne ulazi skupa sa ostalim ženskim telima koja imaju sreću da su pokretna.
Žensko telo menja oblike, stanja, prezimena, adrese.
Postoje ženska tela koja nemaju nikakav kontakt sa muškim telom, samo sa ženskim. Ili ni sa ženskim. Takva tela su pod lupom i nisu shvaćena.
Žensko telo se kontroliše. Ne samo sebe. Kontrolišu ga neka druga tela.
Žensko telo ima i klitoris. To je ono nešto što se u knjigama o anatomiji spominje u dva reda. Nije to bitno. Jer nije unutra i samostalno je, neovisno o muškom telu. I ne zahteva penetraciju da bi obezbedilo ženskom telu radost.
A ima i onih ženskih tela koja, dok su još sasvim mala, ostanu bez istog tog klitorisa. Ne svojom voljom. Često voljom drugih ženskih tela. U svetu muških tela.
Ima i ženskih tela koja se snimaju s drugim ženskim i muškim telima, uz nadoknadu. Finansijsku.
Neka ženska tela u javnosti doje drugo telo – žensko ili muško. Pa onda druga ženska tela zaviruju, komentarišu, imaju temu za uz kafu, retko kada muško telo išta kaže na tu temu. Dok drugo malo telo samo – jede.
Postoje, znate, i starija ženska tela. Ta su tela primorana sakriti znake starenja i opirati se gravitaciji. To postignu kod plastičnog kirurga. Jer u toj grani nema kirurginja, to je jako dobro plaćen posao, šta će tu žensko, osim kao konzumentica i kupac – za kojeg ne postoji ženski rod u jezicima na ovim prostorima.
A postoje i ženska tela koja se pokrivaju. Nekad cela tela, a nekad neki delovi, a opet u odnosu na muško telo.
Postoje i ona ženska tela koja nikad ne ugledaju svetlost dana. Jer su ženska. Jer ih žensko telo u kojem su – ne želi, jer je žensko. I jer mu se može da ne želi drugo žensko telo.
Čudo je to žensko telo.
