Zapisao je to svojevremeno Duško Radović i dodao:
“A svako detinjstvo lako se može unakaziti raznim strahovima: da je sve važno i presudno, da nisi dobar, da možeš unesrećiti roditelje, da si u svemu nedorastao, da si glup, da si nepotreban, da si ugrožen i sl. Jedna besmislena koncepcija literature za decu proistekla je iz tragične i arhaične pedagoške koncepcije: da je rad pre svega – fizički rad, da je svrha učenja i rada – zaposlenje, da se čovek potvrđuje pre svega u socijalnoj i profesionalnoj hijerarhiji.
Ta ‘vizija’ dece kao budućih činovnika i službenika, sa klasama i platama, sa položajima i ugledom – to je ona školska i društvena Baba-roga koja ignoriše ličnost, a unapređuje poslušnost i mediokritetstvo… Koliko se, još i danas, pametne, zrele i osobene dece vređa, ponižava i diskvalifikuje surovim kriterijumima škole, društva i porodice: koliko vrediš možeš dokazati jedino ocenama u školi.
Matija Bećković napisao je kratak, ali ubistven tekst, pod naslovom ‘Trijumf najgorih đaka’. Stari profesori sa zaprepašćenjem konstatuju da su u svim životnim i društvenim disciplinama pobedili i trijumfovali njihovi najgori đaci.
Da bismo znali kako da usmeravamo decu, morali bismo se najpre sporazumeti – šta je to ‘sreća’? Šta je to, za šta treba živeti, učiti i raditi?
Društvo, zatim škola, televizija i novine insistiraju na tome da je to novac. Međutim, primer ljudi koji “žive za novac” to ne potvrđuje.”
