Ljudmila Vijašeslavova (Lyudmila Vyacheslavovna), koja se predstavlja sa Ljiska (Lyuska), je zapravo jedini stanovnik sela Golovkino, a jedini dodir sa ostatkom svijeta joj je mobilni telefon i televizor. Najbliži komšija je udaljen “svega” pet kilometara.
I ne, ne bježi od ljudi, štaviše, jako je društvena, otvorena i ljubazna. Uvijek ima spremne poslastice u slučaju da joj dođu gosti.
Redovno je posjećuju kćerka i unuci. Pomažu joj oko bašte, i donose potrepštine koje ne može sama obezbjediti. Isto tako tokom ljetnje sezone, ima komšije.
“Putevi, kao i plata, fudbal i kino, su bezveze”, kaže Ljiska.
Za jednu 70-ogodišnjakinju odradi mnogo posla u toku dana. Naučena je tako odmalena.
Poslovi oko kuće su njena svakodnevica, u borbi za opstankom. Sve radi sama – od cijepanja drva do popravke krova. Kuća u kojoj živi je, ipak, stara 130 godina.
Njen dan počinje u četiri časa iza ponoći. Obuče se i spremi, iscijepa malo drva, donese vode, naloži vatru i pravi ručak. U selu nema bunara, pa vodu donosi sa potoka.
Ljeti je zaposlenija nego zimi – kosi, žanje, kupi sijeno i onda prodaje svoje proizvode da bi kupila kozije mlijeko.
Više od svega, voli kad joj dođu goste, koje bogato posluži i nahrani.
“Volim te kao pecivo sa puterom, cijenim te više nego bilo koji usjev”, rekla je autorki teksta, koji je objavljen na Bored Panda, dok joj je punila tanjir.
Čorbe i pite pravi po starim receptima, koje je naučila još od mame i bake. I sprema ih, naravno, na staroj ruskoj pećnici.
Takođe, ima izuzetan osjećaj za modu, i ne propušta niti jednu priliku da to pokaže.
“Svi su ljubomorni na mene. Ne nosim staru, sovjetsku garderobu; sve sam ovo nabavila iz inostranstva”, pojašnjava.
I svaki komad garderobe ima svoju istoriju.
“Prošivene jakne koje posjedujem su zapravo pripadale mojoj tetki Lipki. Jednom tokom rata poklonila je jaja fašistima, da ne kazne moju majku. Ali je neko to prijavio sovjetskoj armiji i zarobili su je. Deset godina je provea u zatvoru Norilsk. Ipak, sve je na kraju bilo dobro, čak nam je poslala šivaću mašinu od tamo”, kaže.
Ima i majčin kaput iz 1937, koji je, po njenom mišljenju, divan i izgleda kao nov.
Reciklira stare stvari i dizajnira sopstvenu “heute couture”.
Svaka tkanina u njenoj kući ima svrhu. Šivanje za nju je relaksacija i zabava. Na ovoj slici šije novu jastučnicu na toj mašini iz Norilska.
Zna čak i da se sama ošiša.
Posebno mjesto u njenom srcu je rezervisano za njenu majku, čiji portret brižno čuva.
Te radove iznosi samo za posebne prilike, kao što su praznici.
Kao i majčine knjige, ikone i poeme. Sve to čuva u posebnom kovčegu.
“Nikada nisam koristila karmin. Mami se to nije sviđalo. Samo olovku za oči. Psovke takođe nisu dozvoljene, da ih moja majka ne bi slučajno čula u raju.”
Ukoliko ne može da ode do crkve, pomoli se kod kuće po molitvama iz majčinih knjiga.
Ljisaka je poput magneta koji privlači ljude.
Toliko, da je ekipa koja radila ovu reportažu ponovo posjećuje za proslavu Nove godine.
Doduše, Novu godinu ne voli da slavi jer, po njenom mišljenju, to nije praznik, ali Božić jeste.
Kada je bila mala, kaže, nije bilo ukrašavanja drvceta ili razmjene poklona. Njena majka je pravila ukrase od onoga što je imala.
Ipak, uz pomoć ekipe, ukrasila je granu drvceta i završila sve poslove, taman na vrijeme da pogleda čestitku Vladimira Putina na TV-u.
Narednog dana, ekipa je otišla, a ona je obećala da dva dana neće spremati kuću kako bi se oni sigurno vratili svojim kućama.
Ostala je sama u iščekivanju novih gostiju.
