Kad je Louis CK došao na red, srce mi je krvarilo, ali šta da mu radim, trebalo je da bude pametniji. U međuvremenu, naučili smo i kako se svetao trenutak u kom svet konačno prekida tišinu o nečemu što žene muči, pretvara u lov na veštice i kako postoje osobe sklone da optuže drugog samo da bi one dospele u centar pažnje. To se prošle nedelje dogodilo komičaru Azizu Ansariju. Dejt koji je malo krenuo naopako i traljavi pokušaj seksa, završili su kao ispovest o uznemiravanju, a njegova navodna žrtva iznela je opskurnom portalu “Babe” sve što se dogodilo, sa forenzičkom preciznošću. Koliko god odvratno zvučalo i koliko god da je njena “ispovest” bila zapravo lažna optužba, ispalo je dobro što je bila tako detaljna: ono što je trebalo da bude optužba na Ansarijev račun, izmetnulo se u najjaču odbranu. Kad je rekla da ne želi seks sa njim, Ansari je rekao: ok, izvini, pozvaću ti taksi.
Otprilike u isto vreme kad se podigla prašina oko Ansarija, u francuskom Le Mondu izašlo je pismo Katrin Denev, kojoj se pridružilo još stotinak potpisnica, uglednih žena iz javnog života Francuske. Ukratko, njihova teza je da je #metoo pokret otišao predaleko, da nije u redu što danas svaki muškarac na svetu preispituje postupke od pre 15 ili 20 godina i pita se da li je seksulano uznemirio neku ženu. Vođena Ansarijevim primerom, mogla bih da se složim da je stvar otišla predaleko, ali ima jedna kvaka: ništa nije otišlo predaleko, nego u pogrešnom smeru. Od egzibicionista i egzibicionistkinja koji trče u medije da prepričaju svoja iskustva sa slavnima, ne čuje se glas pravih žrtava. Što se tiče ovog muškog preispitivanja, nek se preispitaju, to smo svih ovih godina i čekale.
Nešto drugo je vrlo sporno u tom pismu koje je nekoliko dana kasnije zdušno podržala i Brižit Bardo. Katrin Denev i njenih sto istomišljenica brane pravo muškarca na udvaranje i, pazite sad – dobacivanje. Navodno, dobacivanje je bezazleni flert i šta sad mi tu ima da se plašimo, to je samo još jedan, doduše malo džiberski način da nam muškarac udeli kompliment. U jednoj epizodi “Seksa i grada”, Mirandi danima dobacuje radnik sa gradilišta u blizini njenog stana. Naravno, beskonačno joj ide na živce, pa jednog jutra odlučuje da mu priđe i kaže mu: “Važi, hajde, ti i ja, moj stan, odmah!” Džiberčina se, naravno, prepadne i odgovori, mnogo pitomijim tonom od onog kojim joj je ranije dobacivao: “Gospođo, ja sam oženjen čovek.” Navodim ovo da bih ukazala kako je ženi od 35 godina, koliko Mirandin lik ima u toj epizodi, lako da izađe na kraj sa primitivcima koji za njom zvižde, mjauču i dovikuju šta bi joj sve radili. Ali, hajde da već jednom iskreno progovorimo o dobacivanju kao, uslovno rečeno, najblažem prekršaju među zlodelima iz korpusa seksualnog uznemiravanja.
Od samog početka afere Vajnstin i pomame domaćih medija koji sve uredno prenose, žulja me što ne govorimo šta se kod nas događa i koliko je “vajnstina” u našem sokaku. Kažem – žulja, ne mislim da treba kriviti žene koje ne imenuju svoje napasnike. Prva nisam spremna da to uradim i ne osećam dužnost da se zbog toga pravdam. Ali vratimo se na dobacivanje i na domaći teren. Svaka žena na Balkanu, a verujem i u svetu, setiće se kad je prvi put to doživela. Upravo u tom “kad” krije se razlog zašto smo užasnute, zgađene i uplašene kad nam dobacuju na ulici.
Znam da žene znaju, ali nadam se da ovo čitaju i muškarci: zviždanje i dobacivanje većina nas prvi put iskusi negde sa navršenih 11 ili 12 godina života. Koračaš kroz život sa još uvek dečjim, naivnim pogledom na svet, a onda, jednog dana, na putu iz škole, neka sirovina dobaci kako bi ti ga smestio u dupe ili “pokaži mi sisice”. Pričajte sa ženama u svojoj okolini, pitajte za iskustva. Jedna mi je rekla kako je briznula u plač i čim je došla kući pozvala oca koji je bio na poslu. Druga se uplašila i trčala do kuće kao bez duše. Treća je do kraja osnovne škole nosila vrećastu odeću. Sve su imale manje od 12 godina kad su prvi put doživele dobacivanje.
Nekima je i manje od toga bilo dovoljno da se prepadnu, već sa 10 shvatile su da im muškarci bulje u noge. Sećam se svog petog razreda i jednog popodneva kad sam sa drugaricom negde krenula, u suknji. Još nismo izašle iz kuće, a meni se pocepala čarapa, ali sam olako izjavila da me baš briga, pa neće mi niko zagledati noge. “Aha, neće!”, rekla je moja drugarica, a obe smo znale da hoće. Pazite, imale smo 11 godina i bile svesne da nam odrasli muškarci zevaju u noge. Odlično se sećam i matorca koji mi je na raspustu između 7. i 8. razreda prišao s leđa i spustio ruku na rame: “Prođe leto, a ti bela!” Pobegla sam, postiđena, ne zato što me je nepoznati čovek, četiri ili pet puta stariji od mene dodirnuo, nego zato što te godine nismo imali pare za more. Neprikladne poglede, komentare i dodire već sam bila internalizovala kao nešto, pa, ako ne normalno, onda uobičajeno. A nije normalno i ne sme da bude uobičajeno.
Uostalom, a to je nešto što Katrin Denev i Brižit Bardo nikad nisu doživele jer su uvek bile konvencionalno lepe i nadaleko čuvene po lepoti – nije svako dobacivanje kompliment. Nekim ženama dobacuju gadosti kojima im poručuju da su im seksualno privlačne. Ali isti ti, devojčicama i ženama koje nisu po njihovom ukusu dobacuju stvari poput “mečko”, “smršaj”, grokću za njima, i slično… Kad imaš 11 godina i dioptriju, pa ti neki magarac dovikne “skini naočare”, nama odraslima to zvuči kao bezazlena epizodica iz života. A zapravo, i tu morate da mi verujete na reč, ne samo meni, nego svim ženama, takve stvari nas odrede do kraja života.
Neke od nas lako prerade da je naprosto reč o budali, ali mnogo je više onih koje se do kraja života osećaju neadekvatno, čak i kad već sasvim zaborave na taj jedan trenutak, čak i ako se uopšte ne sećaju da im se tako nešto dogodilo. Ako mislite da nismo obeležene, osvrnite se oko sebe. Šta mislite, zašto toliko žena starijih od šezdeset nosi ešarpe? Da, divno im stoje. I da, te žene su fantastično elegantne. Ali ne nose ih zbog stila i elegancije. Kriju kožu vrata koja se s godinama nemilosrdno opušta. Bez obzira što su odrasle i zrele, negde u svakoj od njih još uvek čuči uplašena devojčica kojoj je jednom davno neki kreten dobacio nešto na ulici.
