Ono nešto se desilo, gotovo da mi je “na vrhu jezika”, ali brate, ubij me – nikako ne mogu da se setim. Mislim da je bila neka uvreda u pitanju ili je ipak nešto drugo… Ma, nije ni važno, davno je bilo…
Eh… nije važno. Ali je zato toliko bilo “veliko” tada da smo izgubili jednu osobu zbog toga (čega se sada i ne sećamo). I koliko prekinutih odnosa ostaje na tom nivou jer prošlo je neko vreme i pomalo nas je sramota da priđemo osobi i kažemo izvini.
Jer, zaboga, ispašće onda da smo u stvari mi bili krivi za svađu…
Nekada će nas ljudi proglasiti lošom osobom samo da bi pobegli od vlastitog osećaja krivice jer su nas ranije povredili.
I tako. Nikako. Niti smrdimo niti mirišemo, neko neodređeno stanje. I sad treba da odstojimo, sačekamo da sve prođe samo od sebe…
Sa koferima koji su puni krpica od nekog grubog i neprijatnog materijala, iskidanih i zgužvanih jer (ne znamo ni sami zašto) nismo imali volje da ih ispeglamo, da im se vratimo, skrojimo od njih neki oblik ili ih lepo spakujemo i pošaljmo dalje, otpustimo, u svemir…
I oslobodimo ruke za neki novi zagrljaj, pozdrav, milovanje.
Ego, sujeta, strah od povređivanja, razmotavanje najgoreg mogućeg filma u glavi – šta ako priđemo toj osobi i ona se pravi da nas ne poznaje, ili nam saspe sve i svašta u lice, to bi bilo ravno otvaranju Pandorine kutije! Onda uverenje – Ako smo se već rastali sigurno je tako i bolje (čuveno – ko zna zašto je to dobro)…
I onda neki triger da se baš nje setimo, i stalno nam je na pameti, ta misao nam ne da mira. Pa gledamo s vremena na vreme njen Fejsbuk profil, nove fotografije, neki status, i pitamo, onako – usput, zajedničkog poznanika gde je i šta radi… sve onako usput, jer nas to odavno ne zanima.
Ma, da li je baš tako?
Neraščišćeni odnosi su sirovina čiji proces obrade daje sjajne rezultate – na primer, pokazuje tačan stepen naše zrelosti, emocionalne i duhovne, projektuje sliku nivoa svesti na kome smo. Jer verujte mi, zrela osoba ne ostavlja nezavršena posla. Makar i na svoju štetu.
A kad bolje razmislimo, štete i nema jer sve je lekcija. Sve što se zaokruži, štiklira ili čekira kao It’s done! – osnov je i uslov za neke druge nivoe.
Zato – dobro razmislite, jer mržnja, bes, ogorčenost, i ostale negativne strelice usmerene ka drugima, u stvari su reverzibilne. Ono što damo to nam se vrati.
Zato se ja zalažem se za emocionalnu reciklažu. Da najpre napravimo malo reda, da sami sa sobom raščistimo šta je otpad a šta je vredno i zaslužuje da ostane netaknuto.
Ono što smo proglasili otpadom treba sada da preradimo, recikliramo u neko novo saznanje, u neko novo iskustvo. I damo mu upotrebnu vrednost. Tako pokazujemo da smo odgovorni, osvešćeni, tako živimo u miru sa sobom ali i okolinom, sa sredinom. Ekologija unutrašnjeg sveta.
“Izviniti se drugoj osobi ne znači nužno da ste vi krivac a da je druga osoba u pravu, to znači da vam je međusobni odnos (ili osećaj mira) važniji od praznog ega i sujete.”
Ako ne možete da se setite razloga vaše svađe, ili ih, naprotiv, vrlo dobro pamtite i baš zato vam unose nemir, pravo je vreme da sredite “račune”. Ako shvatite da nemate želju da nastavite prijateljstvo, nije važno, ne forsirajte ga, ali je važno da se obratite toj osobi, porukom, usmeno, kako god.
I kažete iskreno, od srca, da sve što je bilo ostaje za vama. Verujte mi, osećaj je sjajan, oslobodićete se velikog tereta! Probala sam – ništa ne govorim slučajno. Jer to je dovođenje sebe u ekvilibrijum, u stanje lakoće.
A najveći dar je hodati kroz život lako, tako smo i sebi i drugima na radost.
