Možda i mi u Srbiji „patimo“ od iste „boljke“ kao i Gallagheri, ali mi volimo da mislimo da je taj trenutak „iluminacije“ za bend The Prodigy nastupio krajem 1995. godine u Beogradu, na epskom koncertu koji je istovremeno promenio i Srbiju, ali i njih same. Sigurno su tada postali svesni koliko ljudi mogu da privuku i koliko muzika, običan niz nota i ritmova, može da promeni svet. A da je Gorki List Glavna bina sinoć mogla da primi 88.000 ljudi umesto 44.000, stalo bi upravo toliko onih koji su došli da se u divljem plesu sjedine sa njima.
Posle spektakularnog trostrukog otvaranja Exita (i iz svemira), kulise su postavljene. Gorki List Glavna bina je njihov hram, a The Prodigy su sveštenici ove divlje, plesne religije. Dramatična uvodna muzika se diže i spušta. Liam i Max trijumfalno izlaze na binu i tresu Tvrđavu: „Breathe the pressure“! Jao, kud baš tu najskuplju? Jasno je i njima da je ova pesma ta poveznica sa ovom publikom i zemljom, i da je taj singl bio onaj trenutak kada shvataš da božanstvo kreativnosti dotiče baš tebe, i da ćeš posle te pesme postati velik, i da život ni tebe, ni tvojih slušalaca, neće biti isti. Euforija radosti i energije i kod onih koji imaju 50+ i kod onih koji imaju 20-, izazvala je erupciju pokreta: Gorki List Glavna bina se zatalasala.
A kako sabiti celu karijeru od preko 30 godina u jedan set od 100 minuta? To je kao da vam je neko zadao da prepričate ceo svoj život za 60 sekundi. Ali, Liam rešava ovaj problem maestralno: miks koji je napravio kao podlogu, menja pesme kao na traci i skraćuje ih, a da one ne izgube ni delić svoje snage, i niko se ne oseća uskraćenim: tu su svi najveći hitovi, u dužoj ili kraćoj formi: i „Voodoo People“, i „No Good“, i „Omen“ i „Smack My Bitch Up“, i pregršt novih stvari. Zapravo, te pesme i jesu na traci, i hvala ti za tu „traku“, Liame! Max, hteli smo da te pitamo da nam odaš tajnu, kako sa 56 godina biti tako energičan, žilav, mladalački i poletan? Keith, vidimo te, tu si sa nama, u vidu holograma sa prepoznatljivom „twisted firestarter“ frizurom, kako skačeš i praviš one tvoje neponovljive pokrete.
Maxi Jazz iz Faithlessa je svojevremeno u jednoj svojoj pesmi rekao: „This is my church, this is where I heal my hurts, it's a natural grace of watching young life shape”. Faithless i The Prodigy su se digli u visine u isto vreme, i ako je neka rečenica takva da može opisati pojavu sastava The Prodigy na sceni, to je ta: ovo je njihova crkva, tu oni leče svoje boli, i naše boli, i oni oblikuju naše živote, propovedajući svoju muzičku religiju. Zaista, izgledalo je kao da smo svi na nekoj velikoj bučnoj, radosnoj, besnoj, skakutavoj misi ili liturgiji, nazovite je u skladu sa svojim opredeljenjem. Ali, opet je, po ko zna koji put, na Gorki List Glavnoj bini i na Exitu, ovo bio san iz koga ne želimo da se probudimo.
Keith, samo još nešto. Zašto si pomislio da nisi samome sebi dobar? Znamo da je „Bog DJ“ i da si otišao kod svog didžeja i ostavio nas ovde, ali da znaš, slavimo te – ne kao uspomenu, nego kao živog duha, koji ludački i divlje pleše sa nama i daje nam snagu. Ako već nisi bio na stejdžu, mi smo pokušali da „doplešemo“ ono što si nam zadao još pre 30 godina. Ovo je bilo jedno divlje bdenje za tebe.
Popijte nešto, tamo gore, ti i Maxi. I pogledaj nas dole kako plešemo, promenjeni zato što si ti postojao. Nadam se da se smešiš odozgo. Zapravo, siguran sam u to.
