“Pumpamo sise, brišemo bore, skidamo kilograme, vraćamo se u mladost u koju se niko ne može vratiti. Prežalosna sam zbog one ženske. Nadam se da će ovih dana ipak napuniti frižider”
Trend mršavosti među ženama jači je nego u prošlom veku kada je dominirala Tvigi, a potom Kejt Mos.
Svaka žena, od 7 do 77 godina želi da bude najmršavija verzija sebe. Niko više ne priča o zdravlju. Pojedine devojke čak i ne treniraju jer ne žele zategnuto i mišićavo telo – one žele da izgledaju mršavo.
O tom trendu, kao i želji da se podmladimo najbolje je rekla Vedrana Rudan u jednoj od najčitanijih kolumni na njenom sajtu. Prenosimo je u celosti:
“Zapanjila sam se. Jedna od tri najbolje hrvatske televizijske voditeljke već mesecima ne silazi sa naslovnica ženskih časopisa jer je najzad postala ”normalna”.
Presrećno izjavljuje kako nakon ko zna koliko godina može na sebe navući suknjicu koju je nosila u osmogodišnjoj školi. Žena u četrdeset i drugoj čuva suknjicu koju je nosila u osmogodišnjoj školi?
Još je bizarnije što je sletela na sve naslovnice tek kad je postala kostur. Zašto visokoobrazovana, pametna, lepa žena sebe svodi na vešalicu za dizajnerske haljine koje su kreirali pederi opsednuti guzičicama dečačića u četvrtom osnovne?
Moderne žene svih godina nasedaju manipulaciji plastičnih hirurga i zagovaratelja Dachau-looka. Privlačne smo samo kad možemo zaklepetati kostima?
Severina na svojim štapićima više ne liči na sebe. Anđelina Džoli ima četrdesetak kilograma, u čizmama, Kejt Midlton ima nešto sitno više od četrdeset na visinu od metar i sedamdeset i pet.
Koliko ženu kad navrši tridesetu može pomladiti anoreksija? Nimalo. Naša voditeljka samo fotošopirana može izgledati kao devojčica iz osmogodišnje škole.
Koji život? Dođeš uvečer kući, otvoriš frižider, izvučeš iz njega list salate, ubaciš ga u usta, zaliješ čašom vode i tako… Do kraja života.
Jesmo li totalne ludače, mi žene? Definitivno.
I dok naša voditeljka u gledanoj televizijskoj emisiji zbog koje je od sebe učinila to što je učinila leluja na tankim nogama, struk joj kao u ose, pokraj nje voditelj. Zadrigli muškarac u odelu, sako mu puca, gledaoci samo čekaju kad će sa trbuha nekome iz publike lansirati dugme u oko.
Nimalo ga ne brine što liči na kasicu prasicu. Zna da su muškarci neodoljivi u svakom obliku.
Nakon emisije, raskopčan, odlazi doma, tamo gurne glavu u frižider i krene ga čistiti od kulena, sira, pive i kolača. Nikad taj nije od mame tražio da mu iz njegovog ormara izvuče pantalone iz šestog razreda. Nikad taj neće dati intervju kako je ovih dana uskočio u pantalone iz sedmog razreda. Da tako nešto kaže odmah bi ga odvezli u ludnicu.
On nije lutka, on je osoba. Ne sviđa mi se samouvereni debeljko zato jer je inkarnacija svih muškaraca kojima se, s pravom, živo je*e kako izgledaju. Život je samo jedan. Oni svoje trbušine ponosno nose, na svakom koraku dižu potkošulje i češkaju burad kad ih svrbi.
A mi… Pumpamo sise, brišemo bore, skidamo kilograme, vraćamo se u mladost u koju se niko ne može vratiti. Prežalosna sam zbog one ženske. Nadam se da će ovih dana ipak napuniti frižider. Ako joj zbog toga prigovore neka punih ustiju promrmlja da je svoga tela gospodar.
Ma, bit ću iskrena. Zašto me ta priča toliko pogodila?
Ovih dana uporno pokušavam na sebe navući svoju trudničku haljinu iz sadamdeset i pete. Ne ide pa ne ide. A vidi nju. Za koji će dan na ekranu skakutati u pelenama.”
