Medije fascinira ili zgražava činjenica da je žena ipak samo ljudsko biće koje nije uvek prilagođeno nametnutim standardima lepote.
Vekovima unazad žene su bile rigorozne prema svom telu i licu – tretirajući lepotu kao sredstvo kojim su se koristile da bi se što više dopale društvu i muškarcima.
I, s obzirom na položaj u kojem smo se nalazile, takvi postupci su donekle opravdani – nismo imale pravo na svoj glas, obrazovanje, karijeru, a često ni na izbor muža. Stoga, samo tri stvari su se brojale kao ženski kvaliteti – lepota, status i moralni kvaliteti. Shodno tome – birane smo kao supruge, svaka u svom rangu.
Međutim, poslednjih sto godina iskorenilo je hiljade godina tradicije. Sada, kada možemo da biramo da li želimo da budemo supruge, kada imamo svoj glas i karijeru, opet, ukoliko istu hoćemo, zašto navika “dopadanja” i obligatornog prilagođavanja naše lepote društvenim standardima – nije izumrla?
Šta više, čini mi se da je jača nego ikada. Možda ne idemo u ekstreme noseći viktorijanske korsete koji nam otežavaju disanje (iako su pokušali da imaju svoj “comeback”, ali ne!) ili nanoseći otrovno olovo na lice zbog tena, ali zar odlazak “pod nož”, za šta potpisujemo saglasnost pristajući na sve moguće komplikacije, pa čak i na smrtni ishod, nije možda i “najopasnija” navika koju smo izgradile zbog lepote?
To, ipak, nije današnja tema. Ali objasniću jedan zanimljiv obrt – estetska hirurgija prvobitno je bila namenjena ženama, a 21. vek doneo je slobodu da i muškarci, bez skrivanja, pokucaju na vrata estetske ordinacije.
Brijanje, međutim, današnja tema, počelo je kao “muška stvar”, a onda smo mi žene odlučile da i to sebi “natovarimo” na vrat. Ili je marketing samo vešto odigrao na kartu ženskih nesigurnosti? Trik star vekovima.
Prvi ženski brijač izumljen je 1915. godine, započinjujući propagandu kako su dlake na ženskom telu “muževne, nehigijenske i odbojne”. Šteta što u to vreme nije postojao prajmtajm Emi koji se dodeljuje najboljim reklamama – znam ko bi ga dobio. U početku smo brijale samo noge i pazuh, potom bikini zonu, a ranih dvehiljaditih pojavila se čuvena “brazilka”.
Brijanje je zamenila depilacija, koju je trenutno nadmašila epilacija. Citiraću Mirandu iz socio-kulturološkog fenomena zvanog “Seks i grad”, nakon što ju je Samanta upitala “zašto muškarci žele da budemo skroz glatke?”: “Žele devojčicu, žele kontrolu.”
Pitam se, da li u tome ima istine? Da li ova naizgled površna stvar, koja de fakto jeste bolja za higijenu, skriva psihološku pozadinu koje možda i nismo svesne? Ali, nećemo zalaziti u teorije zavere.
Da pređemo na stvar.
Pazusi – udarna vest u svetu u kom postoji feminizam!
Ovih dana, Nikolina Pišek ispunila je sve novinske stupce, ne novim angažmanom, ekstravagantnim modnim odabirom ili skandalima vezanim za ostavštinu njenog pokojnog muža. Ne. Ovih dana aktuelni su pazusi Nikoline Pišek – može li banalnije?
Naime, Nikolina je snimala stori za svoj “Instagram” profil, kada je iznenada podigla ruke i pokazala, “nećete verovati” – dlake. Svaki portal preneo je ovu priču – da li je u pitanju poziv na feminizam, pobuna protiv nametnutih normi, da li je zaboravila da se izdepilira ili ne brine o higijeni?
A šta mislite da formulišemo ovako – da li je Nikolina samo ljudsko biće koje, bez izuzetka, ima dlake ispod pazuha? Da. I da li je važno je l’ zaboravila ili propagira novi modni trend koji je u Holivudu započela Madonina ćerka?
Da li je udarna vest kada neki poznati muškarac izdepilira noge ili pazuhe? Ne. Zašto, baš u svemu, moraju da važe dvostruki standardi?
Uprkos zdravom razumu, krenula sam da čitam komentare: “fuj”, “užas”, “baba!” … i još jednom, bila sam duboko pogođena percepcijom našeg društva, kao i činjenicom da, nažalost, svako ima pristup internetu.
Za jedan od istorijskih momenata važi pojavljivanje Džulije Roberts na premijeri filma “Notting Hill” – efektna, glamurozna crvena toaleta i Džulijin neobrijani pazuh. Ironično ili impresivno, birajte sami, ali o tome se i dalje priča.
Diva je godinama odbijala da odgovori na pitanje “da li je to bio bunt”. Ali, izgleda da je 2020. njenim ušima konačno dosadilo da slušaju ponavaljuću melodiju, te je odgovorila:
– Ne, nije bila poruka. Nije bio bunt. Nisam dobro procenila dužinu rukava haljine, nisam uzela u obzir činjenicu da ću mahati… Ta slika i dan-danas jasno živi u mom sećanju – otkrila je.
I time dala šlagvort za završnu reč – bilo ju je sramota. Svetsku divu je bilo sramota zato što nije obrijala pazuhe. A zašto? Pa zato što je medije fascinirala ili zgražavala ta činjenica – činjenica da je Džulija ljudsko biće i da se nije pojavila u javnosti prilagođena standardima lepote nametnutim tek pre koju deceniju.
Avaj! Daleko smo mi od progresa, daleko od onoga što bi feminizam trebalo zaista da predstavlja – jednakost u poimanju žena i muškarca kao ličnosti, a ne objekata dostupnih za analizu.
