Ono što me u poslednje vreme najviše nervira jeste Tviterov algoritam koji mi pokazuje tvitove ljudi koje ne pratim, ali ih prate oni koje ja pratim. I lajkuju ih. Ali hajde, da nema te opcije, ja ne bih dobila inspiraciju za ovaj tekst.
Pre neko jutro, otvorim oči, pa odmah otvorim Tviter i imam šta da vidim: neka gospođa kuka na buduću snajku jer, i pored tri kutije sladoleda u kući, želi neki koji nije voćni. Pa je sin ove tviterašice stavio u kola i odvezao po sladoled koji devojka želi. Brat bratu, pedeset lajkova i brdo odobravajućih komentara. Ja zapanjena. Pa zar su i na Tviter stigla ta svekrva-snaja preganjanja?
Povremeno na Tviteru pretražujem pojmove koji nemaju nikakve veze s mojim životom, jer zna da bude strašno zabavno. Preporučujem da pretražite „roditeljski“, jako je dobro. Probala sam da ukucam u pretragu reč „svekrva“, da vidim da li postoji i kontraofanziva. Nema ništa, snajke, izgleda, ne koriste Tviter za obračune sa majkama svojih muževa.
No, đavo mi nije dao mira, bila sam sto odsto sigurna da u nekom ćošku interneta postoji mesto gde snaje kukaju na svekrve. I zaista, našla sam ga, na jednom od najvećih ženskih foruma na Balkanu. Ispisale žene 1000 i kusur forumskih stranica, a na kraju, moderatori zatvorili temu jer je „postala preobimna i teška za praćenje“.
Naravno, nisam toliko zaludna da čitam 1000 i kusur strana nekog foruma, ali ono što sam na preskok ispratila dovelo me do zaključka da ljudi, u ovom slučaju žene, najčešće prave problem tamo gde ga nema. Evo, na primer, ova sa Tvitera: nadigla je frku jer snaja ne voli voćni sladoled. Prvi problem sa svekrvom na koji sam naletela bio je slučaj jedne što sprema ispit, a svekrva je zove dva-tri puta nedeljno da pita kako je i šta ima. Ajme, sestro slatka, dođi da te upoznam sa svojom majkom i nekim od najbližih prijatelja, ne bi se ti na mom mestu naučila niti bi ijedan ispit položila. A mo'š misliti horora, zove je muževljeva majka da pita za zdravlje.
Druga je ispisala čaršafe teksta, bez odvojenih pasusa, bez bar jednog smajlija da malo odmorimo oči, a koliko sam uspela da shvatim, žena je prepričala poslednjih osam meseci svog života, e da bi rekla kako je svekrva ružno gleda. A i to vrlo retko, pošto žive u različitim državama.
Pobednica je, međutim, jedna kojoj je, pazite sad, svekrva rasturila brak. Ne kažem da se ovo ne dešava, čak znam nekoliko slučajeva u kojima su roditelji stvarno dali sve od sebe da rođenoj deci razlupaju život, ali molim vas da razmotrimo konkretan slučaj. Žena je ostala bez posla i odlučila da to sakrije od muža. Već tu mi je mozak malo stao, naročito u današnje vreme kad je lakše izgubiti posao nego olovku ili upaljač. Uspelo joj je da činjenicu kako nema posao krije od muža skoro godinu dana, ne pitajte me kako, jer ja bih sigurno primetila da u kući fali jedna plata, ali ajde. Uglavnom, svekrva je saznala da ova nema posao, rekla svom sinu i ovaj rešio da se razvede. Eto tako joj je svekrva rasturila brak, a ne ova sama sebi jer je lagala muža godinu dana.
U svim forumskim i internetskim pričama nezaobilazni su, naravno, komentatori, koji ili zdušno podržavaju ili svojski napušavaju inicijalnog autora ili autorku. Niko da stane i razmisli zašto se, u konkretnom slučaju, te dve žene koje vole istog muškarca istovremeno međusobno mrze. Zašto takav antagonizam ne postoji između tastova i zetova. Nekako baš u isto vreme kad sam proučavala ovaj internet fenomen, jedan moj Fejsbuk prijatelj napisao je status u kom tvrdi da nikada nijedan muškarac ne može da mrzi ženu onoliko koliko može da je mrzi druga žena. Tvrdnja je svakako ekstremna, preterana i prenaglašena, ali nisam blesava pa da ignorišem činjenicu da zaista postoje žene koje mrze druge žene.
Svaka od nas se sa tim nekada srela i suočila, bilo da je reč o nastavnici hemije koja favorizuje dečake, strini koja ti odmerava pozadinu da vidi da li si se ugojila, ili o koleginici koja nam zagorčava život nepotrebnim, a otrovnim komentarima. A opet, moj lični feminizam mi ne dozvoljava da olako prihvatim tvrdnju da je žena ženi vuk. Znam da postoje žene koje mrze žene, ali bez ženskog savezništva i „sestrinstva“, jedan deo mene bi prestao da postoji i jednostavno ne bih bila cela. Šta onda raditi sa tom međuženskom mržnjom?
Odgovor nam je pred nosom i dala ga nam je Simon de Bovoar u „Drugom polu“. I da, znam da sam strašno dosadna sa pozivanjem na tu knjigu, ali ona je zaista najbolji mogući uvod u feminizam. Ona kaže da smo rasute u svetu muškaraca. To znači: ovaj svet je muški, ustrojen po muškoj meri, a mi smo u njemu prosute ko razduvani maslačak i treba da se snađemo i prilagodimo. Da se borimo za njihovu pažnju kako bi opstale i preživele. Eto odgovora: ta netrpeljivost između snaja i svekrva nije prirodna ni urođena, ona je konstruisana jer smo milenijumima dresirane da nam se svet vrti oko muškarca. Rat svekrva i snaja samo je još jedna manifestacija patrijarhata: dve žene se identifikuju kroz relaciju sa muškarcem, jedna kao majka, druga kao žena. A patrijarhat ih dresira da će ostati bez svoje uloge ako ona druga dobro igra svoju.
Šta ćemo, dakle, mi žene, sa ženama koje mrze žene? Pa, nećemo ih odbaciti. Ja bih im radije pružila ruku i ponudila savezništvo. Štaviše, nekoliko puta sam probala i svaki put uspela. Jedna jednostavna rečenica koja glasi: „Nisam ti neprijatelj, zajedno smo u ovome“, verujte mi, otapa oklop od čelika, bodlje se naprasno uvlače, a gomila životnih problema nestaje. I na poslu i kod kuće. Uostalom, probajte.
