Verujem da nam se sve stvari dešavaju sa razlogom. A sve ono što nas pomeri, naše su teme i lekcije koje treba da naučimo. Zato sam rešila da posebno obratim pažnju i vidim šta se to u meni krije tu ispod.
Zašto me je to pogodilo? Već neko vreme (koje se meri u godinama) radim na tome da se tako ne ponašam. I dalje nisam uspela (očigledno). Huh, dakle ima još da se radi. Ali nije fazon samo u tome. Još malo stanem tu i shvatim: bitnija stvar je što meni zaista ne bi palo na pamet da tražim pomoć. Jer nisam vaspitana da tražim pomoć za nešto što procenjujem da mogu sama? Tek ako utvrdim da sigurno to ne mogu da uradim sama tražiću pomoć.
A zašto? Kada jednostavno mogu neke stvari lakše uraditi uz nečiju pomoć?
E tu sam naletela na neka svoja uverenja. I verujem da nisam jedina koja je tako vaspitana. Zašto ne tražim pomoć? Da mi ne bi bila dodeljena etiketa da se pravim blesava, nevešta, da se prenemažem, da sam opasnica. Da mi ne bi bila dodeljena etiketa da sam nesposobna, dosadna, bezvredna, lenja, glupa. Da ne bi traženjem pomoći moj ceo rad i biće bilo obezvređeno. To je tako usađivano i potvrđivano za mene od malih nogu, pa i dan danas, nalećem na ovakve stavove.
I šta je rezultat ovakvih uverenja? Jedino što može biti – STRAH. A od straha svako želi da pobegne. Taj strah i njemu srodni strahovi razvili su i u meni ojačali tu moju jaku, mušku stranu. Koja ume da se brani, koja ume da napada, koja drži gard i distancu. Koja štiti, ali i koja udaljava.
Bez te zaštite, teško mi pada osećaj izloženosti, osećaj neakcije, odmah je tu strah da ću biti ismejana i ponižena, povređena ako spustim gard… ako pokažem svoju ranjivost, nežnost svoje ženske prirode… Ako zatražim pomoć…
A to je nešto što želim da naučim – da je moguće da budem sigurna, bezbedna i zaštićena iako sam žensko, iako ne mogu sve sama da uradim, iako ne mogu sve da uradim, sve da postignem, sve da budem. Da je to sve u redu i dozvoljeno. To je ta bukvalna logika naše podsvesti, ali i utvrđeni načini ponašanja iz kolektivne prošlosti i iz naše okoline, porodice i predaka.
To je ono što sada želim da naučim:
Da ne moram da se branim.
Da ne moram da držim gard.
Da ne moram da budem jaka.
Da ne moram da budem najjača.
I za to mi jeste potrebna i podrška i pomoć – jer sama ne znam kako.
Da se prepustim.
Da imam poverenja.
Da ne moram da vodim.
Da mogu da pratim.
Da pronađem svoj balans
Jer jednostavno, došlo je neko drugo vreme.
Izvor: Tosamja.rs
