Dok mnogi ljudi u šezdesetim godinama razmišljaju o penziji, mirnijem životu i vremenu provedenom kod kuće, Bridžit Rajs odlučila je da uradi upravo suprotno. Neposredno pre 60. rođendana prodala je kuću, napustila posao i krenula u avanturu o kojoj je dugo razmišljala.
Danas, sa 62 godine, iza sebe ima 15 posećenih zemalja i potpuno drugačiju svakodnevicu. Za tri godine putovanja potrošila je oko 70.000 evra, a kako kaže, ne bi promenila odluku koja joj je iz korena promenila život.
Prelomni trenutak dogodio se tokom odmora u Tunisu. Bridžit je tada radila kao operativna menadžerka u hotelijerstvu, ali je sve teže podnosila pomisao da bi morala da nastavi da radi još osam ili devet godina. Posao ju je iscrpljivao, a otplata stambenog kredita delovala je kao obaveza koja će je pratiti gotovo do sedamdesete godine.
Jedan odmor bio je dovoljan da promeni sve
Bridžit je shvatila da ne želi da nastavi život po istom obrascu samo zato što je tako navikla. Kako je ispričala, osećala se iscrpljeno i nezadovoljno poslom, a ideja da još godinama čeka na slobodu postala joj je sve teža.
Malo pre nego što je napunila 60 godina, prodala je kuću u blizini Bata, u engleskoj grofoviji Somerset, za gotovo 500.000 evra i dala otkaz. Odluka je bila velika, ali osećaj koji je usledio nije ostavljao mnogo prostora za sumnju. Seća se da je nedugo zatim trčala kroz aerodrom sa širokim osmehom na licu.
Ipak, putovanje nije od početka bilo zamišljeno kao potpuno samostalna avantura. U početku je krenula sa prijateljicom, ali su se njihovi planovi promenili tokom boravka na Šri Lanki. Prijateljica je shvatila da joj život na putu ne odgovara, pa je Bridžit morala da odluči da li će se vratiti sa njom ili nastaviti sama.
Odlučila je da ne odustane. Taj izbor označio je početak novog poglavlja u kojem više nije čekala da se neko drugi uklopi u njene planove.
Od Grčke do jugoistočne Azije svet upoznaje sama
Tokom tri godine Bridžit je posetila brojne zemlje, među kojima su Grčka, Španija, Francuska, Turska, Egipat, Šri Lanka, Tajland, Vijetnam, Kambodža i Singapur. Svaka destinacija donela joj je drugačije iskustvo, ali joj je posebno značilo to što je naučila da se oslanja na sebe.
Putovanje bez stalnog društva, kako kaže, promenilo je i način na koji doživljava sopstveni identitet. Kod kuće nas često određuju uloge koje imamo – nečija smo majka, partnerka, koleginica ili zaposlena. Na putu, smatra Bridžit, deo tih očekivanja nestaje, pa čovek dobija priliku da bolje upozna sebe.
Samostalno putovanje, naravno, ne znači da je svaki dan jednostavan. Potrebni su organizacija, prilagođavanje nepoznatom okruženju i spremnost da se odluke donose bez oslanjanja na saputnika. Ipak, Bridžit je upravo u tome pronašla deo slobode koji joj je nedostajao u ranijem životu.
Njena priča pokazuje i da godine same po sebi ne moraju da budu prepreka za promenu. Iako se od ljudi u šezdesetim često očekuje da se povuku u predvidljivu svakodnevicu, ona je odlučila da sebi dozvoli nešto sasvim drugačije.
Kako finansira život na putu
Prodaja kuće omogućila joj je da napravi početni fond za putovanja, ali je Bridžit morala da razmišlja i o tome koliko dugo takav način života može da traje. Za tri godine potrošila je oko 70.000 evra, a navodi i da joj je u finansiranju putovanja pomogao bitkoin.
Važan deo njene računice jeste i izbor destinacija. U pojedinim zemljama jugoistočne Azije svakodnevni život može da bude znatno jeftiniji nego u Velikoj Britaniji. Bridžit je navela da u Vijetnamu ili na Tajlandu može da živi za oko 250 evra, uključujući sve troškove.
Takav iznos, međutim, treba posmatrati kao njeno lično iskustvo, a ne kao univerzalno pravilo. Troškovi zavise od mesta boravka, vrste smeštaja, zdravstvenog osiguranja, načina prevoza i životnih navika. Dugoročno putovanje zahteva pažljivo planiranje, naročito kada osoba više nema redovna primanja od posla.
Bridžit je nedavno doputovala u Veliku Britaniju kako bi posetila porodicu, ali ne planira da se dugo zadrži. Želi da se vrati na Tajland i nastavi život koji je izabrala.
Ne razmišlja previše o tome šta će biti za dvadeset godina
Jedna od najzanimljivijih stvari u Bridžitinoj priči jeste njen odnos prema budućnosti. Umesto da unapred pokušava da isplanira svaki naredni korak, ona želi da nastavi da putuje i da se prilagođava okolnostima kako se budu menjale.
Uz osmeh je pomenula i mogućnost da jednog dana, sa 80 godina, živi u kamp-prikolici. O tome, kaže, namerava da razmišlja kada za to dođe vreme.
View this post on Instagram
To ne znači da finansijska sigurnost i planiranje nisu važni. Naprotiv, njena odluka podrazumevala je prodaju najveće imovine i odricanje od stabilnog posla, što nije izbor koji odgovara svakome. Ali njena priča podseća da ne postoji samo jedan prihvaćen način da se organizuje život nakon šezdesete godine.
Za Bridžit, sloboda danas znači da može da odluči gde će se probuditi, koliko će ostati na jednom mestu i šta želi da istraži sledeće. Posle godina provedenih u poslu koji ju je iscrpljivao, dobila je priliku da svakodnevicu oblikuje prema sopstvenim željama.
I možda je upravo to najvažnija poruka njene priče: velike promene ne dolaze uvek u mladosti, niti postoji samo jedan trenutak kada je dozvoljeno početi iznova. Nekada je potrebno da prođe mnogo godina da bismo jasno shvatili šta više ne želimo – i šta smo spremni da uradimo kako bismo živeli drugačije.
