Goli, preplanuli i mišićavi muškarci sa bandanama oko vrata, naočalama i energetskim pićem u ruci. (pre)Kratke pantalone, bajkerske čizme, kratke majice sa heštegovima o rejvu, definisani stomačići i pirsevi. Neonske boje kose. Karirane košulje oko struka, kačketi i skejterske patike. Lokne, stejtment ogrlice, starke i poderane farmerice. Duge pamučne haljine, pivo u rukama i ruksak na leđima.
Eli Gulding je bila zvijezda večeri na mejn stejdžu. Divna je, zaista, šalje pozitivnu energiju i vibraciju bez obzira na usporeniji tempo i vrstu muzike koju ona stvara. Ima tako divan i pitak glas koji smiruje – možda i nije emocija koju želite da vam neko izazove na festivalu kao što je Exit, ali o ukusima ne treba raspravljati. Žargonski rečeno, mejn je “pokidao”. Svaka čast i za super dobru organizaciju pri zamjeni karata za festivalske narukvice, prolazak kroz kapiju tvrđave i organizaciju volontera, sve je puno brže nego prošle godine. Ili sam ja imala neku ludu sreću pa da sam za manje od trideset minuta obavila sve i ušla u čarobni svijet novosadske Petrovaradinske tvrđave – Exit magija. Da, jeste, magično je vidjeti toliko različitih ljudi na jednom mjestu, slobodu i ležernost, opuštenost da skačete, vičete, valjate se u blatu, sjedite ili visite sa nekog drveta. Exit je zaista magija. Exit je svjetski i pakleno dobar festival. Exit je najbolji brend koji Srbija ima.
Uspjela sam da obiđem svaki stejdž pomalo. Radujem se što dolazi Božo Vrećo, Edo Maajka, Bed Kopi, Viz Kalifa i Prodidži. Radujem se što sam na Exitu uopšte, ovo je zaista festival koji trebate doživjeti barem jednom u životu.
Ali, osim što sam slušala dobru muziku do ranih jutarnjih sati i đuskala kao da sutra ne postoji i kao da nemam bolesnu kičmu, primijetila sam još nešto.
Telefoni u rukama. Samsunzi, Ajfoni, ovi ili oni. Telefoni svuda.
Prošle godine sam telefon nosila da fotkam neke bitne trenutke koje želim da imam kao uspomenu za neke buduće godine, jer prečesto se desi da nemam fotke čak ni sa jako zanimljivih putovanja pa kasnije žalim. Prošle godine su bila najfenomenalnija četiri dana, jer sam upoznala gomilu novih ljudi i ta drugarstva njegujem još uvijek.
Ove godine telefon koristim za fotografisanje zanimljivih trenutaka i prenesem ih svim Lolama regije, a koje nisu mogle da budu tu. Ali NE tokom žurke. Došla sam da se fino provedem i odvojim najviše petnaest minuta po stejdžu za fotografisanje.
Sve samo telefoni. Djevojčice koje se penju na ramena momcima da bi uradile dobar selfi za snepčet. Lajv prenos dobrog provoda. Koliko je dobar ako si opterećen potrebom da to baš iste sekunde postaviš na neku od društvenih mreža i pošalješ u svijet? Da, fotografišu i mene, to je sad sastavni dio mog dana, to je sada nešto od čega ja živim – pisana riječ i fotografija. Da, postavljam i ja, ali se zaista trudim da na žurkama budem dio istih, da čujem muziku i osjetim energiju – podijeliću fotogafiju sutra, prekosutra. Ili moram odmah? Ako ne postavim lajv fotku i video, da li sam se dobro provela? Koliko smo (ne)društveni postali?
I naravno, najveća gužva je u uglu u kojem se nalazi vaj faj. Jako je važno da se fotka što brže digne među ljude koji nisu na Exitu. Ili još gore – na Exitu su i morate uporediti ko se bolje zabavlja.
Evo ideje za sljedeću godinu i Exit ili bilo koji drugi festival: Ukinite internete. Pomozite ljudima da budu prisutni u trenutku. Biće vam zahvalni.
