U tim časovima, čovjek se uglavnom obrati profesionalcima, stručnjacima koji predano rade na istraživanju psihologije sreće – dizajnerima motivaciono-inspirativnih postera. Veli nauka da se ljudi pale na vizuale, jer kao ne vole mnogo da čitaju. Radije bi da bleje.
Tako se potpaljivanje sreće svede na slikovnicu apstraktnih pojmova i konceptualnih piksela.
A pomalo je apsurdno, zar ne? Jer kad imaš vremena i živaca za čitanje, imaš i vremena za razmišljanje o sreći, o analitičkoj putanji energije u ovom bezgraničnom kosmosu, smislu ispranih poruka u boci i drugim tripovima. Jesi li ikad čuo mesara da kuka zato što je, tobože, nesrećan? Nisi. Čovjek nema vremena da se zanima apstraktnim imenicama. Čovjek kolje. Oslobađa ga rad pa to ti je.
I ta sreća…
Svaka treća reklama na televizoru ti je servira kao nešto što baš taj praško, baš to konzervisano smeće ili baš taj utezivač masti donosi. Probudi sreću, osjeti sreću u svakom zalogaju, jer srećan je biti lako i ostali super-catchy slogani.
A ono, šta je to?
Ja srećan, ti nula. Nije ništa, ali postaje sve kad nemaš druge vrijednosne zanimacije.
A onda, opet…
Istorija bilježi da su svi veliki umjetnici rođeni, odrasli i odapeli u jadu, bijedi i drugim imenicama koje se vezuju za iskonsku nesreću. Jer postoji veza između nesreće i kreacije, tako kaže nauka. Jer, srećan čovjek je izgleda ekvivalentan onom što se smije kad vidi prst. Ne stvarno, ima li neko da mu nije smiješno pokazivanje kažiprsta?
Kažu i da je dobro da se smiješ ako hoćeš da budeš srećan.
Kažu i da treba nešto kofol roviti po sebi. Ono baš duboko. Jer je ta sreća skrivena u nekim rudnicima tvojih internih organa. (U jetri, garant.)
Kažu i da je sreća momenat, a ne stanje.
To je lijepo.
Ne kažu samo da je skroz okej biti srećno nesrećan.
Ne znaju ti naučnici da ovdje kod nas i to može.
više mesara.
