Kažu iz ministarstva da im je stiglo mnogo jakih slogana, pa nisu mogli da odaberu samo tri, nego prvo, drugo i treće mesto dele po dva autora (uz novčanu nagradu, dakako). Tako smo dobili šest parola koje treba da nas podstaknu, inspirišu i motivišu da rađamo.
Prvi efekti kampanje se već vide: društvene mreže preplavljene su izlivima gneva i sprdnjom, te predlozima poput „Jebi se, Srbijo“ ili „Rađajte bebe, ko vas jebe“.
Od šest pobedničkih slogana, pet su u rimi – prvoplasirani „Ljubav i beba – prvo što nam treba“ i „Rađaj, ne odgađaj“, drugoplasirani „Mama – neću sama, tata – hoću brata“ i „Dosta reči, nek zakmeči“, te trećeplasirani „Nek se deca rađaju i lepe stvari događaju“.
Osim što su ove jeftine rime prvoklasni kič, koji se u nekim prošlim vremenima ne bi kvalifikovao ni za časopis specijalizovan za dečje stvaralaštvo, moram da priznam da su me, kao ženu u reproduktivnom periodu koja se još nije „ostvarila kao majka“ – ponizili i uvredili. Ajmo redom…
„Ljubav i beba – prvo što nam treba“ – iskreno, kad sam ovo videla, prvo sam greškom pročitala „ljubav i beda“, valjda podsvesno očekujući makar jedno zrno iskrenosti u prvoplasiranom, pobedničkom sloganu.
Autor nam poručuje da ljubav i decu treba da stavimo na vrh liste prioriteta i da prvo to obavimo, pa onda sve ostalo što se tradicionalno smatra bitnim u životu. Moja majka je svoje prvo dete, mene, rodila na drugoj godini studija prava. Godinu dana kasnije, kao studentkinja treće godine, rodila je i mog brata. To je bio njen izbor, osećala je da može da postigne sve, ali često se pitam da li bi joj život bio lakši i jednostavniji da je išla malo drugačijijm redosledom. Da li bi, možda, sa 23 godine izbegla hospitalizaciju zbog anoreksije da nije imala dve bebe u kući i spremanje ispita, uz pritisak okoline da mora da diplomira i osudu što se udala mlada i usudila da pre diplome rodi dvoje dece? Moja baba je rodila moju majku sa 23 godine, pre toga je bila već tri godine u braku i nije uspevala da zatrudni.
Baba je žena starog kova, jedina ambicija koju je i imala u životu bila je da se uda i odgaja decu. O te prve tri godine braka i dan-danas, kad je prešla 80 priča kao o najtežim u životu. Plašila se da je „jalovica“, nešto najgore što ženu može da snađe, razlog zbog kog i danas muževi ostavljaju žene, često svojevoljno, a još češće na nagovor okoline. Imam drugaricu, rođene smo iste godine. Njena mama nije bila udata i nije htela nikome da kaže ko je otac. Cela porodica je odbacila, iz porodilišta su je izvele prijateljice, one koje je nisu osuđivale. Sve ove žene stavile su bebe (i, ako baš hoćete, ljubav) ispred svega. Sve su se provele ko bos po trnju zbog toga.
Drugi pobednički slogan glasi „Rađaj, ne odgađaj“. Ovaj me najviše lično pogodio i, evo priznajem, pasus koji sledi pišem kroz suze i smatrajte ga, sasvim neprofesionalnim u novinarskom smislu, ali ljudski potpuno iskrenim.
Imam 35 godina, imam potencijalnog oca deteta, radim i izdržavam se sama od svoje 19. godine. Zarađujem manje od republičkog proseka zemlje Srbije, ne mogu da podignem kredit bar još dve godine jer sam dva meseca bila u nedozvoljenom minusu od 600 dinara, što vam je pet evra ili deset maraka. Živim u iznajmljenoj garsonjeri od 20 kvadrata, na koju mesečno odlazi polovina onoga što zaradim. Zaista bih volela da Ministarstvo kulture i informisanja, kad se već dosetilo konkursa za slogan koji treba da me podstakne da rađam, angažuje i arhitektu koji će da smisli kako ugurati krevetac u stan od 20 kvadrata, a da majka i, eventualno, otac ne vise sa plafona. Jer zaista, kad pomislim šta bi me sve snašlo kad bih zatrudnela, poželim da se obesim. Draga zemljo moja, ništa ja ne odgađam, ti mi odgađaš stalno i uporno.
Čim potegnete pitanje ekonomskog položaja majki, jave se dušebrižnici da vam kažu kako ekonomski momenat nije presudan i kako Romi imaju po sedmoro-osmoro dece, a žive u kartonskim kutijama. Prvo, ko god potegne primer Roma, prikriveni je ili otvoreni rasista, bar po onome što ja imam priliku da vidim, jer još nisam naišla na nekog ko je rekao da Romkinje rađaju, uvek kažu da se „Ciganke kote“, a mi „rasno ispravne“ smo razmažene i nećemo da se natežemo i rađamo decu.
Ili vam navedu primere siromašnih porodica koje imaju po desetoro dece i svi su srećni. Znate šta… Kad god na ovdašnjim televizijama naprave prilog o nekoj takvoj porodici, razlog je taj što im treba pomoć u, praktično, svemu: nemaju dovoljno hrane, žive u kući bez struje, deca od sedam ili osam godina idu u šumu da skupljaju granje kako bi se ogrejali, smrzavaju se u platnenim patikama dok je napolju debeli minus… I naravno, isti oni koji bi koliko sutra ukinuli pravo na abortus, odmah graknu kako siromašni ne treba da prave decu ili da su ti roditelji neradnici koji se razmnožavaju da bi živeli od dečjeg dodatka. A ovamo, „Rađaj, ne odgađaj“ i „Dosta reči, nek zakmeči“.
E to, „dosta reči“, taj slogan je drugoplasiran na konkursu, a ja bih mu dala prvu nagradu za bezobrazluk i pokvarenjaštvo. Služi tome da unapred ućutka svakoga ko se plaši da u ovoj, ovakvoj zemlji rađa dete. Ja da ga rodim pa da sa sedam godina skuplja drva, ili da ga u školi tretiraju kao pariju jer nema određene patike ili telefon, da mu se smeju i da ga maltretiraju, da mu od prvog dana život bude samo muka, neću.
Ni ja niti bilo koja druga žena nismo dužne da rađamo zato što Srbija ima negativnu stopu nataliteta i zato što će da nas ostane „za pod jednu šljivu“. Kažite mi gde je ta šljiva, da odmah odem i pretesterišem je.
O stanju u porodilištima nema potrebe da pričam, to zna svaka žena koja se u Srbiji porađala. Moja najbolja prijateljica, koja je u životu odabrala finansijski sigurniji, korporativni put, sačekala je da dovoljno napreduje u firmi, kupila auto, podigla kredit za stan i tek nedavno, usudila se da rodi dete. Tri nedelje nakon porođaja, ispostavilo se da beba mora na operaciju. Javila mi se iz Insituta za majku i dete, ćaskale smo, naravno o bebi i onome kroz šta će morati da prođe. „Dobro je, nije kao u porodilištu, ovde nisu grubi prema njemu“, rekla je kao da mi saopštava da je dobila sve odjednom: sedmicu na lotou, useljeničku vizu i posao i stan u Norveškoj.
Bila sam srećna jer je i ona bila srećna. Posle, kad je operacija prošla, kad je njenom sinu rana zarasla, a konci ispali, priznale smo jedna drugoj da smo posle tog razgovora obe – plakale.
Inače, upravo sada dok ovo pišem, stiže mi saopštenje pres službe Ministarstva kulture i informisanja, u kom kažu da deo kritika javnosti smatraju opravdanim, te će nastaviti da tragaju za boljim sloganom koji sveobuhvatno pokriva problem niskog nataliteta u Srbiji. Čitam ga treći put za redom, gledam onaj suvoparni birokratski jezik kojim je napisano, razmišljam šta je u njemu pogrešno. Sve je pogrešno. Umesto niza otrcanih fraza, budalastog pravdanja da su upravo zbog slabog kvaliteta pristiglih predloga nagradili šest, umesto tri autora, u tom saopštenju trebalo je da stoji samo jedna reč: „Izvinite.“
