Iz zapisa Isidore Sekulić imamo uvid u to kako je razmišljala i šta je mislila o ćutanju, ali ne o bilo kakvom, već o nečemu što ona naziva “dubokim ćutanjem”. Zašto je ovakvo ćutanje, prema mišljenju velike književnice, duhovna suština?
“Kad ćutimo u sebi, to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen; u sebi, on je neograničen, kraja mu nema. Svakako, pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.
Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.
Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikad iskazati. Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija, ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas.
Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto, kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će, dakako, postati u ime Božije takođe groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je knjizi fotografisan pokojnik.
Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo, opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima, očima uperenim u savremenost i savremenike, u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaptav i prikriven na površini čoveka i stvari.
… Kad je čovek sav duhovan i sav suština, on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života, svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otud je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijalnog uma i genijalnih ruku.
…
Šezdeset sekundi ćutanja, dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.
S malim svećicama tog duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha vide oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.
Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća: Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti s više minuta prethodnog ćutanja.“
