Vraćam se ja od ginića s redovne kontrole. Spominjala je nekakve ciste, težu mogućnost zaćeća, ali hormonalnim tabletama (koje su ujedno kontracepcijske) će se to izbalansirat i kad odlučim imat’ djecu, nakon te terapije, šanse su mi najveće. Super, kontam si, dve muhe jednim udarcem. Mislim da sam od udarca TE večeri ostala trudna.
Naravno da tablete nisam podigla isti dan jer, ne da mi se van iz auta, točka.
Naravno da ih nisam podigla još neko vrijeme jer, što možeš danas, ostavi za sutra, pa zaboravi.
Prošao tak koji tjedan, bole jajnici. Ok, trebam dobit’. Ne zamaram se uopće.
5.dan od izostanka gđe.M, kupujem na putu do posla test za trudnoću, rekoh, da odklonimo tu mogućnost. K'o svaki pravi hipohondar, našla sam si nekoliko simptoma na netu i već se spremala na pregled štitnjače.
Radila sam u jednoj novoj craft pivnici, išla na tečaj za krupje-a i učila za državnu maturu. Ošinulo me s 27 da bi’ završila fax. Kad je bilo vrijeme za to sam bila…haharica, tu ću stat.
Mužić je radio blizu mene pa smo se dogovorili da će banut’ za vrijeme gableca. Ajd pričekat’ ću ga.
Da se pojasnim, mužić nije u nikakvom sladunjavom kontekstu. Imena nisam vična koristit, nadimak čuvam za sebe.
Stiže, napokon. Samo da to obavim i mogu u miru pit kavu.
Kad je neka napeta situacija, njemu valjda metabolizam proradi brže, nećemo se lagat’, prikenjalo mu se.
Velim mu: “Ajde, briši, al nemoj dugo! Treba rezultat očitat’ u roku 10min”.
Sama u lokalu. Test stoji sa strane, neću ga ni pogledat’. Čekam. I cupkam. Čekam. Kaj ak jesam? -prođe mi kroz glavu. Maaa niiisam.
Šaljem poruku: ” Buš još dugo?”
Prilazi mi i odma’ mu guram test u ruke.
“Eeee da. Trudna si.”
Kaže on k'o doktor koji daje dijagnozu lagane viroze.
Mislim da ni sam još nije procesuirao svoje riječi.
A nisam ni ja.
Šupile su me. Doslovce k'o šamar koji te prvo ostavi bez daha, pa ti herc počne tuć’ k'o blesav.
On stoji na pol metra od mene s blesavim izrazom na licu. Upitnici nam iznad glava oboje.
“Dobro, daj me zagrli!” Rekla sam u jednom trenu. Nije mu za zamjerit.
Bili smo stvarno u šoku.
Zvoni mu telefon, mora nešto obavit’ pa će se vratit’.
NEEE!! NEMOJ ME OSTAVLJAT’ SAMU SAD!!
Obećaje da će požurit’.
Ostajem sama. A opet nisam sama. Nikad više neću bit’ sama. Bit’ ću mama.
Hahaha, ne'ko se gadno zajebava. Ma nisu ni ti testovi 100% pouzdani.
Skuhala sam si kavu, sjela na sunce i pokušavala ulovit zrak.
Malo vjerujem, malo ne vjerujem da se to meni događa. Dijete je željeno, al nisam ga očekivala sad. Baaaaš sad.
Fax ide na čekanje, od casina odustajem (samo noćna smjena se radi), ok, na poslu se mogu zadržat’ još neko vrijeme. Jel im smijem uopće reć’? Oće mi dat pedalu? Koja prava uopće ja sad imam? Sad bi bio red da zajedno živimo, jel? Selim se u Dubravu?
Prolazila su mi kroz glavu sva pitanja tehničke prirode. Možda sam namjerno htjela skrenut’ misli s činjenice da u meni raste novi život. Na to me bilo strah uopće pomislit.
Inače bi u ovakvoj situaciji već bila na liniji s mamom, no nisam joj htjela tako nešto obznaniti preko telefona.
Htjela sam zapamtit’ njenu reakciju i izraz lica. Kog’ ću onda neg’ frendicu koja ima dvoje klinaca. (Fata je Fata, al dvaput je dvaput!)
Imala sam milion pitanja. Bila sam nervozna i napeta, al ona me malo uspjela smiriti. Prvi put tog dana sam dopustila osjećajima da prevladaju.
Osjetila sam snažan val sreće, osmijeh se razvukao na licu a suze radosnice nisam mogla ni htjela kontrolirat’.
Stara, bit ću mama!
Kompilacija osjećaja se ispreplitala u mojoj zbunjenoj glavi. Strah, sreća, panika, ljubav, strah.
Moram prestat pušit’! Jao, uopće se ne hranim zdravo, uništit’ ću to mikroskopsko dijete! Ulovila sam se kako si mazim trbuh. Mrva moja.
Mužić se vratio i sjeli smo vodit’ ozbiljan razgovor. Postavljali smo si pitanja na koja nismo znali odgovore, al sam znala da smo skupa u tome i da ćemo se nekak već, usput, snać’.
Koji je sljedeći korak? Nemam pojma.
Bacili smo se na Google. Aha, zovi ginekologicu i dogovori pregled.
Onak, kaj mi to Google treba reć?
Ne radi mi grašak u glavi trenutno (eh da sam znala da će mi tak bit još duugo nakon poroda).
Nazvala sam full uzbuđena, očekivajući pregled u najmanju ruku -danas! Dočekao me hladan tuš. 2 tj.
Dva tjedna moram čekat na pregled?
Kak’ da šutim dva tjedna?
Znate vi kaj sve može s mojom bebom bit’ u ta dva tjedna?
Kak’ da šutim dva tjedna???!!!
Kasnije sam tek čitala da je još u mom stadiju rano za pregled, al nikad prije nisam bila trudna, izvinite.
Kak’ će to izgledat? Hoću imat’ mučnine? ‘Oće mi oticat’ noge?
Joooj, sad ću se sigurno zdebljat’ ko prasica!
To su bile neke od mojih misli vezane uz samu trudnoću. To su bile najveće moguće meni poznate komplikacije koje me mogu čekat’. Hahaha, koji naivac.
Isto toliko, ako ne i manje, sam znala o porodu. Blaaagoo onima koji žive u ne znanju.
Došao je i dan pregleda.
Nikakve simptome i dalje nemam.
Koliko god se trudila, cigareta mi se ne gadi. Kava još manje (dragi dušebrižnici, zgadilo mi se u sljedećih tjedan dana).
Nisam znala kaj očekivat’ na tom pregledu. Nisam se uopće osjećala trudnom.
Bila sam spremna i na loše vijesti, kategorički sam se odbijala emotivno povezat s tom pikulicom u sebi, jer, nikad ne znaš. Čekala sam potvrdu doktora. I dobila ju.
Čestitam, bit ćete mama!
Na ultrazvuku se jasno vide otkucaji srca.
Prošao me val vrućine i svi oni dobro poznati osjećaji od prije 2 tjedna.
Strah, sreća, ponos, panika, radost, strah, histerija!
A u k! Bit ću mama!
