– A da probaš da joj objasniš?
– Šta da joj objasnim?! Znaš šta kaže svaki, ali svaki put?! „Ali majka samo brine.“ I onda se ućuti, umusi, počne da rasklanja one tanjire, ne dozvoljava mi ni da joj pomognem ni da joj bilo šta više kažem. Tako nam se svaki treći nedeljni ručak završava. U blentavoj tišini i i njenom lupkanju sudova u sudoperi.
– Pa majka, šta ćeš…
– Ma ’ajde, molim te! Pa je l’ ja to treba da se udam za bilo koga da bi prestala ta glupa pitanja? Znaš li šta mi kaže: „Ne moraš ti njega mnogo da voliš da bi se udala, samo eto, da ti se sviđa, da rodiš dete!“ Eeeej! Pa šta sam ja?!
– Dobro, polako. Sigurno nije tako mislila.
– Ne vidi ona kako sam se savila kao kifla! Ostaviću zdravlje u onoj kancelariji. „Ljubav je luksuz, Ljubice, nije to za običan svet.“ E pa, nije ni Ljubica obična!– glas joj je postao za nijansu viši.
Onda je nastavila o isfrustriranoj šefici, o plati koja kasni, o džemperu koji je kupila „na rate“, o dugu za struju koji nikako da splasne, pa ponovo o nedeljnom ručku kod mame i beskrajnim pitanjima o udaji, bebi i satu koji otkucava.
Gledala sam je satima, onako malu, zgužvanu a strastvenu. Nikom nije bilo jasno kako to ona nema dečka, a njenoj mami valjda najviše. Približila se tridesetoj. Kad će da rađa, kad decu za školu da sprema?
– Nemaš predstavu koliko ume da bude naporno! Ti sažaljivi pogledi, to grčenje vilica, utešno tapkanje po ramenu. Kao: udaćeš se i ti, ne brini. Kao da je ta udaja najlepša stvar na svetu.
– Zavisi protiv koga se udaš – nasmejala sam se.
– Eto, vidiš, čak se i ti šališ na tu foru. A nije! Udaja treba da bude samo za nekog kog voliš, a ne protiv nekog i da zadovoljiš okolinu. Ljubav ne treba da bude luksuz!
– Ljubav je luksuz samo ako veruješ da jeste. A ti si na dobrom putu. Samo, eto, treba da zavoliš.
– Nekog?
– Nešto. Sebe prvo. Dovoljno da te briga šta će ko da kaže.
– Čak i moja mama?
– Čak i tvoja mama, Ljubice. Na kraju, ona samo brine.
