– Kako šta bi? – Žmu se trudi da ne izgleda zatečeno.
– Pa mislim, kad planiraš ponovo da se zaljubiš u mene?
– Ja sam već zaljubljen u tebe. Ne vidiš?
– Pa i ne nešto. – smeškam se dok mažem margarin na krišku hleba.
– Kako ne?! Za kog sam ja kupio ovo dimljeno meso? Za tebe! – sad se on smejulji kao dečak na malom odmoru.
– A je l’ ima ta tvoja zaljubljenost i neku drugu stranu ili ćemo isključivo ovako iznad tanjira da je upražnjavamo?
– Ne razumem šta bi ti još htela. – guta me pogledom, a mene pušta da gutam knedle.
Nije Žmu kriv, to sam ja ponovo izromantizovala život. U nedoba.
Dok deca u svetu gladuju, a moja se bude na sat i po vremena. Dok ljudi i neljudi ratuju, dok se tamanimo polako i sigurno, sa i bez oružja.
Bez municije, rečima, nedodirima i nerazumevanjem.
Dok se nastava još može održati u prva dva časa ujutro, dok su deca pospana – a posle samo žvaćeš jedno te isto dok te ne pogode nekom kredom ili uvredom. Dok ti se smeškaju, a iza leđa ti muljaju i dušu ti žuljaju.
Dok je „normalno“ sve samo ne da svog Žmua rođenog pitaš: „Gde je taj poljubac? Šta ima veze što smo se pre pet minuta poljubili!“ Dok je normalno da ti govore šta je normalno, a niko te ne pita da l’ tebe uopšte za te njihove aršine briga.
Nije Žmu kriv, to sam ja ponovo izromantizovala život. U pravo vreme kad sam pogledala svom životu u oči i rekla:
– Znaš, verujem ti da si se zaljubio. To je čista priroda!
– Šta je čista priroda?
– Pa to, pogledaš me i pomisliš: koliko je samo volim, idem da joj kupim dimljeno meso! Da živimo u praistoriji, ti bi u stvari, ulovio meso za mene. Život bi stavio u torbu!
– Eto, kažem ti ja!
