Od trenutka kada je objavljena sredinom 19. vijeka, priča Emili Bronte o strastvenoj ljubavi i surovoj osveti istovremeno opčinjava ljubitelje i zbunjuje kritičare.
Pripisan izvjesnoj „Elis Bel“, roman Orkanski visovi pri objavljivanju 1847. godine izazvao je neujednačene kritike.
Pojedini kritičari su bili nemilosrdni, zaprepašćeni „brutalnom surovošću“ i prikazom „skoro pa divlje ljubavi“.
Drugi su cijenili „snagu i jasnost“, „pripovijedanje koje je i silovito i istinito“.
A mnogi su rekli da je roman prosto „čudan“.
Uprkos popularnosti gotičkog romana u tom periodu, možda ne čudi što su Orkanski visovi šokirali čitaoce u 19. veku, eri strogog ispitivanja moralne podobnosti.
„Ljudi nisu znali šta da rade s ovom knjigom, zato što nije posjedovala jasan moralni ugao,“ kaže Kler O'Kalahan, profesorka viktorijanske književnosti na Louborou univerzitetu u Velikoj Britaniji i autorka knjige Ponovno čitanje Emili Bronte.
Tri godine poslije objavljivanja romana, Šarlot Bronte je otkrila pravi identitet autora knjige – Elis Bel nije bio muškarac, već pseudonim njene mlađe sestre Emili Bronte.
Šarlot je tvrdila da kritičari nisu odali dužno priznanje Emilinom delu.
„Nezrele, ali veoma stvarne sile otkrivene u Orkanskim visovima nisu uopšte prepoznate, način na koji su korišćene i njihova priroda uopšte nisu shvaćeni.“
Gotička priča o dvije porodice, smještena u divlje vrijesište u Jokrširu, postala je klasik koji prevazilazi žanrove, pa su riječi Šarlot Bronte ipak i dalje tačne.
Sada imamo i film rediteljke Emerald Fenel (Saltburn) koja otkriva njenu verziju prič, a glavne uloge su povjerene australijskim glumcima Margo Robi (Ketrin) i Džejkobu Elordiju (Hitklif).
Možda djelimično kao odgovor na razne kontroverze koje su prethodile filmu, u vezi sa godištem i etničkom pripadnošću glavnih glumaca, scenama nabijenim erotikom i neautentičnim kostimima prikazanim u trejleru, Fenel kaže da nije adaptirala roman.
Snimila je sopstvenu verziju knjige, pošto je priča previše „neprobojna, komplikovana i teška“, ističe.
Da li je u pravu?
Zašto je ovaj „čudni“, ali opčinjavajući roman zbunjuje ljubitelje, čitaoce i kritičare od kada je objavljen?
Priča o strasti i osveti
Fenel ne griješi u vezi sa složenom prirodom ovog romana.
Njegova nelinearna, višeslojna struktura i brojni naratori mogu u početku biti zbunjujući.
Zašto svi imaju isto ime? Koliko Keti i Katarina i Lintona i Hitklifa i Lintona Hitklifa može biti u ovih 300 strana?
Orkanski visovi su praktično priča u priči.
Skokovima iz prošlosti u sadašnjost tokom 30 godina, ovu priču pripovedaju Lokvud, stanar na Hitklifovom imanju i Emili Din, sluškinja na dva imanja: Traškros grejndž i Orkanski visovi.
Nijedan od naratora nije pouzdan.
Lokvud, londonski džentlmen koji pati od kompleksa više vrednosti, u funkciji je znatiželjnog autsajdera, preko koga čitaoci mogu otkriti tajne iz prošlosti.
Neli, koja otkriva te tajne, oslanja se na navodno savršeno pamćenje.
Ona kontroliše narativ i često se miješa čak i kada ne bi trebalo – vrlo je vidljivo koliko se emotivno vezuje za pojedine likove, dok druge osuđuje.
Fenel je pričala o tome kako ju je roman opčinio u potpunosti kada ga je prvi put pročitala.
Njen film se reklamira pod sloganom „najveća ljubavna priča svih vremena“, ali bi „najveća priča o osveti svih vremena“ bilo tačnije.
Naravno da je priča puna očigledne romantične strasti: „Od čega god da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje, i mraz od vatre.“
Ali neki čitaoci su se uhvatili za to, zaboravljajući šta je uslijedilo kasnije.
Vrlo brzo postaje očigledno da je Hitklif prije izmučeni antiheroj, nego romantični junak.
Ketrin je takođe složen lik, melodramatična je i zlobna.
Njihova neraskidiva veza, iako duhovna i večna, zloslutna je, a beskrajna nesreća stvara generacijski krug zlostavljanja i uništenja koji je teško prekinuti.
Struktura Orkanskih visova pametno se uklapa u teme strasti i osvete.
Prvo izdanje je bilo podeljeno u dva toma, koja mogu biti posmatrana kao podela među generacijama – prvi se bavi Ketrin i Hitklifom, a drugi njihovom decom.
Bronte računa na naše saosjećanje prema Hitklifu u prvom tomu.
Kad on pristigne u Visove kao siroče, odmah ga posmatraju kao nešto drugo „odrpano, crnokoso dete, Ciganin tamne puti“.
Ketrin čak i pljuje na njega.
Kasnije, fizički ga zlostavlja Hindli Ernšo, brat u porodici u kojoj je usvojen, tretirajući ga kao slugu.
Kroz roman se o njemu se govori kao „prljavom“ i jedina uteha mu je Ketrin, sa kojom luta divljim vresištem.
Ali čak i tada, uprkos njenoj objavi: „Ja sam Hitklif …on je više ja nego što sam ja sama,“ i delimično zbog razgovora koji je načula, a razumela pogrešno, ona se udaje za bogatog Edgara Lintona sa imanja Traškros grejndž.
Hitklifova osveta prema Edgaru i Ketrin samo će se pojačati u drugom delu romana, posle njene smrti.
Bronte ozbiljno iskušava saosećanje koje je čitalaca možda imao za Hitklifa, pošto će on vladati poput čudovišnog tiranina.
On fizički i psihički maltretira suprugu Izabelu (koja je i Ketrinina zaova) gnusnim postupcima, kao što je vješanje njenog psa.
Zlostavlja i decu u porodici – Hindlijev sin Herton primoran je da radi kao sluga kao što je to morao i Hitklif kao dijete, zatim kidnapuje Keti Linton, kćerku Ketrin i Edgara, kako bi obezbijedio vlasništvo imanja Traškros grejndž.
Njegov svaki postupak je oprezan, proračunat i osvetoljubiv.
Hitklif je prije izmučeni antiheroj, nego romantični junak, a njegova osveta se pojačava u drugom dijelu romana
Složeno nasljeđe romana
Neke filmske i TV adaptacije su u potpunosti preskočile drugu polovinu Orkanskih visova, navodno zbog surovosti i složenosti.
U filmu Oskarovca Vilijama Vajlera iz 1939. kraj nastupa ubrzo posle smrti Ketrin, a njen duh i Hitklif lutaju močvarama.
Film Roberta Fuesta iz 1970. godine, u kome glavnu ulogu igra Timoti Dalton, takođe se završava njenom smrću, kao i film Andree Arnold iz 2011, u kome je najviše prostora dato mladim Ketrin i Hitklifu.
Ali njena smrt se dešava na polovini knjige, stoga brojne adaptacije ne prikazuju daljih 18 godina, ublažavajući kraj i ulepšavajući najmračnije dijelove.
Samo nekoliko autora je pokušalo da prikaže celu priču.
Među njima su i autori BBC serije iz 1967, a koja je inspirisala Kejt Buš da napiše njen čuvenu pesmu iz 1978. godine.
Mini-serija iz 1978, takođe snimljena u produkciji BBC, smatra se najvjernijom romanu zahvaljujući petosatnom trajanju.
Ignorisanje drugog dijela knjige „nema smisla“, kaže Kler O'Kalahan.
„Mislim da ljubav i osveta pokreću radnju knjige i to je ono što je najbolje u vezi s tim… Nema granica dubinama u koje će ponirati Hitklif samo da bi se osvetio drugima“, kaže O'Kalahan.
Potpis ispod fotografije,BBC serija nastala na osnovu romana inspirisala je čuvenu pesmu Kejt Buš iz 1978. godine
Hitklifov život je ispunjen mukom i neobuzdanom tugom, ali tu patnju nanosi svima oko sebe, bez ikakvog kajanja.
Bronte time što ne ispravlja njegove grijehe i dopušta mu da umre nekažnjen postavlja čitaocu složenija pitanja umesto da nudi odgovore, kaže O'Kalahan.
Šta je ljubav, da li brak kao institucija funkcioniše, koje su granice nasilja, samo su neka od njih.
To je deo složenog nasljeđa romana.
„Popularna kultura nam govori da je ovo velika romansa i kada se čitaoci prvi put sretnu s njim, to ih zbuni, jer je knjiga potpuno drugačija.
„I dalje ima sposobnost da šokira i, mislim, kao i Viktorijanci, još se borimo s tim kako da je definišemo i šta da radimo s njom“, kaže O'Kalahan.
Druga raširena zabluda o ovom romanu je da on beskrajno turoban, čime se previđa da je povremeno veoma duhovit.
Neli i Zila, dve sluškinje, velike su tračare.
Linton Hitklif je snužden, bolešljiv i razmažen dečak koji kod čitaoca izaziva kolutanje očima.
A ako uspete da razumete šta poljski radnik Džozef izgovara teškim jorkširskim dijalektom, on je često duhoviti cinik koji nikada nema ništa lijepo da kaže.
Kad se Ketrin razboli, jer je tražila Hitklifa po kiši, on kiselo promrmlja: „Jurila si momke, k'o i inače?“
I Lokvudova uobraženost je zabavna.
„On je poput lika iz romana Džejn Ostin koji je zalutao u svet Bronteovih, i to mi je urnebesno.
„Ako ovu knjigu čitate kao neku vrstu gotičke satire, bar djelimično, to je sasvim drugačija knjiga, ali ljudi je shvataju vrlo, vrlo ozbiljno – apsolutno su uvjereni da su ovo stvarni likovi, a ne gotičko, prenaglašeno djelo”, kaže O'Kalahan.
Emili Bronte nikada nije doživjela uspjeh njenog jedinog romana, ali znamo da je čitala prve kritike.
Njen pisaći sto nalazi se u Muzeju parohije Bronte u Havortu i u njemu se nalazi pet isečaka kritika Orkanskih visova, uglavnom negativnih.
Umrla je u 30. godini od tuberkuloze, oko godinu dana nakon objavljivanja romana.
Za sobom je ostavila remek-djelo.
Bez obzira da li ste žestoki ljubitelj ili mrzitelj junaka Emili Bronte, prepunih mana, potresnog i uznemirujućeg zapleta i toksične romanse, oko Orkanskih visova se okupila armija poštovalaca, koje je ova knjiga, može se reći, izludjela.
Možemo biti sigurni da interpretacija Emerald Fenel neće biti poslednja.
Međutim, da li će neko uspeti da ovu knjigu uspješno prenese na veliko platno, potpuno je druga priča.
Na kraju krajeva, svi se barem možemo složiti s anonimnim kritičarom, koji je u januaru 1848. pisao o Orkanskim visovima:
„Nemoguće je početi knjigu, a ne završiti je i podjednako je nemoguće odložiti je poslije i nemati ništa da kažete o njoj.“
