Za nas žene, šoping nije nimalo naivna stvar. Zahteva posvećenost i oduzima mnogo vremena. Ako hoćemo da se iz ovog lova vratimo sa pravim komadom odeće, odgovarajućom obućom ili aksesoarom, a ne sa nečim što ćemo morati da menjamo jer smo naknadno ustanovile da nam loše stoji, da je odviše komotno, odviše knap, ili suviše šik i smelo, ako hoćemo da kupimo baš to to što nam treba, onda ima da prolivamo krv, znoj i suze po blazirano osvetljenim tržnim centrima, u kojima nakon par sati može da se kolabira u kabini za presvlačenje, ili doživi napad aritmije jer se rajsfešlus zaglavio dok smo skidale preusku haljinu preko glave, pa smo ostale tako s rukama u vis, u neverici šta nas je snašlo i dvoumici dal da zovemo pomoć, il da se dostojanstveno ugušimo.
Muškarci ne shvataju šta je za žene šoping. Za žene je šoping safari na „krpe“ – na odevne komade. Ako ne nađemo ono što tražimo verujem da je osećaj sličan kao kad se iz ribolova dođe bez ribe, ili iz lova bez ijedne upucane ptičice.
Ceo dan nam je propao, a problem nije rešen. I dalje nemamo tu torbu što može da ide uz sve. I što je najgore, osećamo beznađe, mislimo da takve torbe nigde nema, naprosto da ne postoji, da se sudbina urotila protiv naše namisli da potrošimo sopstveni novac.
I baš kad smo kod torbe, da se zadržim na slučaju moje prijateljice Ene.
Ena je godinu dana tražila odgovarajuću crnu torbu. Uzalud. Te vražje torbe bile su sve na isti kalup, teške i kabaste. Ako je oblik bio dobar, tašna je bila prevelika, ako je bila potaman, nije bila crna. Ako je pak bila crna i lagana, falio joj neki zanimljiv detalj, koja nitna, rajsfešlus, ili neki džepić. Ali takva torba jednostavno nije postojala. Nitne su bile previše žute, neukusno se sijale, drške su bile krute, stajale ko đevreci i kvarile utisak.
A onda toga dana u velikom trgovinskom centru, u jednoj ekskluzivnoj radnji – ugledala je Nju. Savršenu torbu. Stajala je na jednom pultu. Izgledala je baš kao što treba. Sva ustreptala, Ena je uzela torbu u nameri da pronađe ogledalo. Primetila je kako je tašna prepunjena i da je teška ko tuč. Nema veze, pomislila je, stavili su hartiju, izvadiće je posle.
– Gde si pošla sa tom tašnom? – obratila joj se jedna plava gospođa unezverenog pogleda.
– Zašto? – pitala je zbunjena Ena.
– To je moja tašna, moja tašna! – počela je da histeriše plavuša, sva zajapurena.
Ena je sa nelagodom primetila zabezeknute poglede žena koje su se polako okupljale oko nje.
– Htela je da mi ukrade tašnu! – mahnitala je vlasnica. Teatralno je mlatila rukama, i rizikovala da preuska majica iz koje je kipela pukne i oslobodi svo ono silno stišnjeno meso.
– Izvinite, ali ja tražim da kupim ovakvu…. – pravdala se Ena zbunjena iznenadnom neželjenom pažnjom.
Jedan momak u finom odelu probio se kroz silnu žensku graju i gužvu.
– Šta se dešava! Molim vas, malo mesta! – Ena shvati da je on radnik obezbeđenja.
– Krade tašnu – sa mržnjom u glasu je odgovorila plavuša.
– Da, da – dobacivala je jedna postarija gospođa – Baš sam čitala u novinama da operišu po tržnim centrima. Ja zato pazim, nigde ne spuštam tašnu.
– Ma, jel verujete – paničila je vlasnica – evo na sekund sam je stavila na ovaj pult samo da probam čizmu, i ona odmah – cap! Dobro da sam videla! Đubre jedno, a vidi je samo kako se doterala, da prevari narod!
– Ama, ljudi, šta vam je? – Ena je jedva uspevala da dođe do daha – Zabuna je u pitanju. Tražim tašnu znate, da kupim, a ovakva bi mi baš trebala, pa sam pomislila….
– Gde si krenula sa njom?
– Na ogledalo, pobogu, ja se izvinjavam, greška je.
– Gle šljama kako laže – dobaci neko iz gomile.
– Zovite policiju! – predloži neko ekspeditivan.
– Takve treba samo motkom, kakva policija!
– Najbolje će biti da vi krenete sa mnom Pođite da to rešimo – reče čuvar odlučno, dohvati Enu za nadlakticu i kroz neprijateljski kordon povede je ka službenim prostorijama. To i nije bila tako loša ideja, jer je masa ženskinja bila prilično u linč raspoloženju. Oborile su Eni šešir sa glave, pljuvale u njenom pravcu, i gađale je sitnim predmetima.
U službenim prostorijama čuvar je plavuši i Eni rekao da sednu.
– Ovo je zabuna, kunem se – zavapila je Ena.
– Folirantkinjo! – dobacila je plavuša grleći svoju torbu. No, van domašaja rulje koja joj je očigledno davala krila, već je delovala manje agresivno.
-E dobro, sad ćemo zvati policiju pa nek oni vide šta je i kako je – reče čuvar službenim tonom.
Plavuša se odjednom umirila.
– Policiju? – ponovila je za njim.
– Da, ići ćete u stanicu pa tamo dajte iskaz – reče čuvar frivolno.
Plavuša je potpuno smetnula sa uma peripetije sa policijom. Ako krene u stanicu, izgubiće toliko vremena, a još nije stigla da nađe cipele za proslavu tridesetogodišnjice mature.
Otvorila je torbu, i malo prodžarala po njoj.
– Gospodine, znate šta, ovde ništa ne fali. Preći ću preko ovoga – glumatala je velikodušnost – Nemojte mi zahvaljivati – reče drsko ni ne gledajući u Eninom pravcu. Ustala je, odvažno im okrenula svoje kabaste sapi i kraljevski uzdignute glave uputila se ka izlazu.
