Nove priče iz edicije Ljudi s olovkama su ponovo pred Vama!

Nedavno zaključih da mi treba nešto nove garderobe, šminke i par gluposti za mobitel. Na te stvarčice potroših podobar iznos, a ipak na kraju ostadoh nezadovoljna jer mi je zafalilo za jedne čizmice koje dugo gledam i čija vrtoglava cijena me svaki put iznervira.

“Jednom kad postanem pesnik i kad me u knjizi pronađeš, zatvori je, zagrli me i usni kraj mene…“ B.D.

“Možeš ti to!”
“Pobjednik čuči u tebi, pronađi ga!”
“Potreban je trud da bi postao broj jedan!”

Plovim po mesečevom tragu i odmaram u njegovom okrilju. Taj put je dug i sav je od slutnje, noći, zagonetnosti… Bežim sa polja briga koje me kose i rastu kroz mene kao što raste korov po zapuštenim poljima, širi se i izbija iz mojih grudi, kroz udove… ne mogu ga zaustaviti…

“Ne moraš svakog konja jahati.. da bi stigla do princa” je fraza kojom se moj prijateljice i ja često koristimo. Neko bi odmah pomislio da je to ono u šta verujemo, da je to neka naša mantra ili moto.

Stegla se riječ u grlu. Neki nevidljivi davitelj gušio ga je pod čvorom kravate. Sve teže podnosi noći koje tako jezivo liče jedna na drugu. Potegao je dim, uzeo kristalnu čašu i bacio je o pod pred vratima radne sobe. Znojio se mnogo. Prstima je potegao čvor kravate i opustio njegov grčeviti stisak.

Dok ispijam jutarnju kafu i beznadežno gledam u knjigu koja već danima čeka neotvorena, odlučujem da utešim sebe dobrom starom “Ponekad poželim da ostavim studije i upišem neki zanat”.

Odlazio si bezbroj puta i vraćao se na istu polaznu tačku sa koje si krenuo, ni ne sluteći da će se kompas jednog dana pokvariti, da više nikada nećeš naći put. Neočekivano. Neplanirano.

Ljubavi mog života, ako negdje postojiš, nemoj se uplašiti kada me ugledaš. Da, to ću biti ja.