Pa znači da uvek spustim prvo levu nogu na pod. Možda bih mogla po nekad, da se čisto radi promene probudim na stomaku, pa da mi desna noga bude bliža ivici kreveta. Uh to bi značilo da treba da ustanem četvoronoške. Ma jok, lepo ću sesti na ivicu kreveta, sa obe noge u vazduhu, pa cu prvo spustiti desnu.
Bezveze ali sta da radim kad gospodin “ SAVRŠENI” neće da zamenimo strane. Hoće on do prozora ( kao da je to autobus pa će razgledati krajolik) i lampa je sa njegove strane. Voli nešto da pročita pred spavanje. Ma nemojte mi reći!? Volim i ja da čitam pred spavanje ali ne mogu. Prosto mi se oči sklope čim obrazom dotaknem jastuk.
Sa leve strane je udobniji krevet ili mi se tako čini gledajući iz ovog ugla?!
Koja bre leva strana i koji gospodin “ S A V R Š E N I”?
Pa ja sam, što bi se reklo raspuštenica, evo već dva meseca. Nikako da se naviknem.
Mogu da spavam na kojoj god hoću strani i da ustajem na koju god hoću nogu. Nije da sad to nešto bitno utiče na moje raspoloženje i teško da bih bila drugačija, da kojim slučajem prvo spustim desnu nogu na pod ali eto jedne dobre strane razvoda.
Spavaću na krevetu popreko i baš ću jastuk da stavim tamo gde su mi do juče bile noge.
I šta je to uopšte raspuštenica? Kakva je to reč?
Ne znam za vas ali kad ja to čujem ili oblikujem tu reč svojim ustima, u mojoj glavi se pojavi slika žene, raspuštene, duge kose u dugoj spavaćici i naravno sa nekim belim cvetom u kosi, kako trči livadom. Onako usporeno i srećno trči…
Pomislio bi neko , da se ja tako probudim na leđima i satim razmišljam o glupostima.
Ma jok! Nemam ti ja vremena za to. Sve to projuri kroz moju glavu kao stampedo i eto me već na nogama. Levoj, desnoj, sa obe, svejedno i ko me pita na koju sam nogu ustala!? Niko! Svi nešto traže, hoće,zahtevaju. Šetaj psa, spremaj doručak, rasklanjaj, peri sudove, spremaj ručak, peglaj, usisavaj… ( ako nastavim da nabrajam ne gine mi depresija ) SAMA! Nije da je on išta od toga radio, pa mi je sad kao teško, nego eto još uvek fali tu negde…
Na krevetu u dnevnoj sobi, dok gleda utakmicu, recimo. U kuhinji, dok se provlači kraj mene da nešto uzme iz frižidera, baš dok su meni ruke do laktova u brašnu…
Fali tu po kući ali da budem iskrena, fali ko neki eksponat. Ne mogu da ga se setim kako nešto radi, bilo šta…
Evo naprežem mozak i ništa. Čeprkam po zabačenim kutkovima mozga, namerno čeprkam da vidim nisam li možda zaboravila, pa da još ispadnem i bezobrazna, zla i pokvarena bivša žena. Aha,eto ga! Jednom je pokupio svoje prljave čarape sa poda i odneo ih do korpe za veš. Tome je predhodila svađica i to samo zato sto sam fino, godinama sama nosila njegove čarape do kupatila a, tog popodneva baš nešto nisam htela. I on se strašno uvredio.
Sad se setih one mudre misli: ”Možeš učiniti dobra koliko hoćeš, davati sebe za druge do iznemoglosti. Ništa se ne broji.Samo jednom ne ispuni nečiju želju i potrebu… E to se broji i pamti zauvek!”
Zaboravih da pustim muziku.
Volim sve da radim uz muziku.Tako mi je lakše. Tako mi se čini da i sudovi pevaju sa mnom. Samo da nije neka balada. E, to više ne volim! Desi se da onda voda ne teče samo na slavini već i niz moje obraze.
Olja
