Da svijet može biti obojen toplim ljudskim emocijama, nudeći hrabre, afirmativne i uspješne životne priče različitih ljudi iz regiona, ali i svijeta, uvjerio nas je Nenad Blagojević, čovjek koji stoji iza sajta “Priče sa dušom” koji je pokrenuo 2014. godine. Ideja za sajt tinjala je u njemu nekoliko godina, a naročito onda kada je nakon studijske novinarske posjete Sejšelskim ostrvima upoznao mnogo inostranih novinara koji su već tada imali svoje sajtove. Odlučio je da nakon devet godina rada u nedeljniku Lisa ostavi svoj posao na mjestu urednika i pokrene svoju novu životnu priču. Da je donio ispravnu odluku, možete se uvjeriti i sami čitanjem neke od priča koje ćemo vam sedmično donositi i na Loli.
Gdje pronalazite svoju inspiraciju i sagovornike?
Zanimljivi ljudi, neobične sudbine, kreativci, srodne duše koje su se našle spletom okolnosti, svuda su oko nas – samo ih treba prepoznati. Važan je ugao gledanja na život, a u mom poslu na ljude i na njihove priče. Dok druge kolege, recimo, pišu priču o neobičnim kolačima i načinu na koji ih poslastičar pravi, ja ću uraditi intervju sa njihovim stvaraocem. Kod mene su ljudi u prvom planu, njihove ideje, razmišljanja, način života, unutrašnja promena koju su stvorili.
Zbog te drugačije, obavezno optimistične pozicije sa koje posmatram sve, uvek imam sijaset priča sa dušom oko mene. Većinu sagovornika pronađem samostalno slušajući druge ljude dok pričaju o sebi ili o njihovim prijateljima, poznanicima, dok putujem po Balkanu i celom svetu, dok sam na vašarima i kulturnim i gastronomskim festivalima. Volim da odem na pijacu i da zastanem pokraj zanimljive tezge, neke ideje nađem na internetu, a mnoge mi predlažu moji čitaoci. Zlatno pravilo je da priča koja mi se svidi na prvu loptu dobije na hiljade čitalaca. Mada živimo u brzom vremenu u kojem se sve dešava u realnom vremenu, ja se ne brinem za inspiraciju jer, dok je ljudi, ona će postojati.
Šta je ono što Vas je navelo da pokrenete ovakav portal i upustite se u ovu avanturu?
Dok sam radio u novinama, kolege iz drugih redakcija su mi govorile da su moji članci izuzetno kvalitetni i da je šteta da ostanu samo u štampanom izdanju. U isto vreme bilo mi je sve dosadnije da sedim u kancelariji, da ograničavam svoju kreativnost, da propuštam pozive na besplatna promotivna putovanja, jednom rečju, da živim i radim punim plućima. Shvatio sam da na internetu nema mnogo autorskih tekstova, da se često prepisuje i kopira i da imam veliku šansu da napravim nešto novo.
Sada, kada je moj sajt premašio milion otvorenih stranica i kada je popularnost sve veća, kada sam i previše na televizijama i u medijima, srećan sam jer sam pratio svoju intuiciju. Daleko od toga da je bilo lako ostaviti stalan posao, ali to vam je kao ona priča o orlićima koje je odgajila kokoška i koji gledaju druge orlove kako lete, a ne smeju da se vinu u nebo, nesvesni da i oni to znaju. Tako je i sa zonom komfora u kancelariji – lakše je raditi za platu, nego probati da se osamostalite i poletite u nebo svojih zamisli.
Koja je najneobičnija priča koju ste radili i gdje Vas je ona odvela?
Priče sa dušom su me odvele do mnogih sela, gradova, egzotičnih ostrva, kod velikih kreativaca koje drugi nisu prepoznali. Nije lako izdvojiti neku od skoro 350 priča, ali evo jedne sveže. Reč je o mom nedavnom putovanju na daleko francusko ostrvo Reunion u Indijskom okeanu. Čitajući moj prvi putopis o toj egzotici gde sam napisao da tamo nema stanovnika iz Srbije, gospođa Marta iz Niša, koja se na Reunion preselila sa mužem i sinovima, napisala mi je kako prati moje priče i uživa u njima i kako bi volela da me ugosti ako nekad ponovo dođem. Kockice su se složile i ja sam prošle godine sa novinarske konferencije na Madagaskaru produžio do njih.
Ne samo da su me ugostili kao svoga, već sam ih, zahvaljujući čudu i svojim kontaktima, spojio sa jednom Milicom koja takođe tamo živi i koja je takođe iz Niša! Iako stanuju na svega 50 kilometara, oni nisu znali jedni za druge dok se ja nisam pojavio. Ovakve stvari mi se često dešavaju i njih ne mogu rečima da opišem.
Nedavno mi se desilo i da sam otišao u manastir Tumane u istočnu Srbiju, i da se ispostavilo da je iguman proveo detinjstvo u selu mog oca u srcu Šumadije, baš kao i jedan gospodin koji živi u manastiru, a koji je rođen u toj našoj Gornjoj Trešnjevici. Deluje kao fraza, ali jedna od mojih parola je „da se ništa ne dešava slučajno“, a tako je skoro uvek sa Pričama sa dušom.
Ističete kako je potrebno dati da bi se dobilo, a upravo to je odgovorno za Vaš današnji uspjeh. Koliko je odricanja, predanosti i vjere bilo potrebno?
Vidite, dok nastupam na televiziji i u drugim medijima i kad pričam sa ljudima, moja lična priča deluje slatko i bajno. Valjda je to zbog mog ugla gledanja na posao, ljubav, život. Ali kad malo dublje razmislim, ono što je meni bilo lako, ne verujem da bi i drugima. Iako sam ih svestan, ja o lošim i neprijatnim stvarima ne pišem, jer se fokusiram samo na lepo. Znači, ako do nekog francuskog grada putujem avionom za 30 evra i spavam jednu noć na aerodromu i izlomim se, ja na to zaboravim jer su mi važni utisak i ljudi koje ću upoznati. Posle iz mog teksta čitaoci upamte samo kako mi je lepo bilo i kako sam našao kartu za 30 evra.
Ja pričam o tome da sam dao otkaz i pokrenuo sajt, ali ne i o tome kako sam živeo posle toga, kako sam smanjio troškove i odrekao se nekih stvari. Ostavio sam izuzetno pristojnu platu za srpske uslove da bih radio ovaj sajt iz svoje sobe, na običnom računaru i da bih prvih godinu dana “zarađivao” nula dinara. Komentare « da od toga nema leba » nisam slušao jer sam verovao sebi, a sada mi ti isti ljudi govore « bravo ». Zamišljao sam kako Priče sa dušom uveseljavaju čitaoce, kako ih ima na hiljade, radio sam svakog dana, putovao, pisao i bio istrajan. Vreme jeste ubrzano, ali kvalitet ostaje. Internet jeste najbrži izvor informacija, ali za uspeh na mreži treba mnogo strpljenja i odricanja.
I što je možda najvažnije, nisam se upoređivao sa drugim kolegama i sajtovima, već sam radio kako mislim da treba. A čitaoci su očigledno to prepoznali čim su poželeli da dele na fejsbuku Priče sa dušom i da ih učine izuzetno viralnim.
Šta je to što priči daje dušu?
Dušu svake priče čine njeni akteri koje biram po svom osećaju. To su ljudi koji su promenili svoje živote, svoje poglede na svet, koji su pronašli kreativnost u sebi i, recimo, hobi koji ih čini srećnim. To su oni koji su našli svoj unutrašnji mir, koji znaju da život treba živeti u sadašnjem trenutku, koji ne jure za nečim što ih ne čini radosnim i koji umeju da uživaju u sitnicama. Priča koja ima dušu treba čitaocu da ostavi lep utisak u duši, da ga ohrabri da i on možda pokrene privatni biznis zasnovan na svojim snovima, da ga možda okuraži da se preseli na selo, ako to dugo želi, a nema smelosti, da ga podseti na neke vrednosti na koje je zaboravio jureći za novcem – na tradiciju, porodicu, dobrotu. Čitaoci kažu da i pitak način na koji pišem daju dušu mojim tekstovima, ali to je najbolje da čujete od njih.
Postoji li neka od priča koja vam je posebno značajna i zašto?
Kada odlučim da o nekome pišem važno mi je da se priča uklapa u koncept sajta, da će lekovito delovati na dušu mojih čitaoca i da onome o kome pišem pomogne i donese određenu korist ili kontakt. Ne bih izdvajao priče, ali mogu da kažem da su mi značajne one koje obave svoju misiju. Recimo, ako sam pisao o porodici sa troje dece u kojoj su roditelji izgubili posao i sada prodaju kolače na pijaci, meni znači kada se posle moje priče jave neki dobri ljudi da kupe u velikim količinama njihove kantućine.
Jedan momak je čak prodao svoju firmu zahvaljujući uticaju Priča sa dušom. Na desetine je mojih sagovornika koji su prvi intervju dali upravo meni, a onda završili na RTS-u, Pinku, Blicu i drugim velikim srpskim medijima i tako proširili posao. Kao što rekoh, ja samo radim ono što mislim da treba, ali kad malo pogledam unazad, vidim da Priče sa dušom ustvari imaju svoju svojevrsnu misiju. Osim što šire dobrotu i pokazuju da se može uspeti samo ako verujete u svoje zamisli, one povezuju ljude i prikazuju talentovane i vredne pojedince kojih nema u drugim medijima.
Na sajtu se nalaze i Vaše lične priče. O čemu je riječ i na koji su način one upravo dale pravac Vašem stvaranju?
Moje lične priče govore o mojim zapažanjima i razmišljanjima, i u njima otkrivam malo po malo svoj život. Jer, kao što reče jedna moja sagovornica, i moja životna priča je ustvari Priča sa dušom. Čitaocima sam ispričao kako sam stigao do prvog miliona pregleda, šta mi se na tom putu dešavalo, dao im određene smernice kako da lakše prevaziđu sujetu onih koji žele da ih vrate unazad. Pisao sam i o tome kako sam „zaradio“ tromb u nozi u avionu tokom letenja sa ostrva Reunion i kako sam ublažio tegobe narodnim čajem koji sam našao u jednoj staroj knjizi.
Na svom drugom sajtu Put oko sveta pišem o svojim putovanjima za male pare, kako odsedam besplatno u porodicama širom sveta i kakve lepe stvari mi se dešavaju. U svojoj novogodišnjoj poruci ispričao sam kako sam ove godine rešio da popravljam svoje cipele kod obućarke Maje, kako volim da istražujem stare poslastičarnice po Beogradu, kako se bolje nego u bilo kojem hotelu odmorim kod svoje bake u selu. To su te male radosti u kojima sam naučio da uživam i koje provlačim i kroz svoje članke. One čine moj život.
U moru crne hronike, društveno-političke svakodnevice i sivila, na Vašem portalu je isključivo topla, ljudska, afirmativna priča. Kako uspjevate?
Kada sam bio mladi novinar, ja sam dolazio u redakciju u 8 sati da bih u miru radio jer smo imali manjak računara, dok su ostale kolege stizale na posao oko podneva. Ja bih do 12 uveliko završio svoje tekstove, a oni bi tek pili prvu kafu. Našao sam način da radim ono što drugi ne rade i da budem i zadovoljan, ali i ispred njih.
Tako je i sada. Recept je vrlo jednostavan. Ja pišem o onome o čemu drugi ne pišu. Većina novinara i urednika misli da samo skandali prodaju novine i da se samo šokantne vesti i crna hronika dele na fejsbuku. Upravo sa ljudskim pozitivnim pričama koje su stvarne, u kojima je svaki učesnik predstavljen imenom i prezimenom, slikom i onim što radi, pokazao sam da nije sve tako crno. Kada veliki mediji prenesu moje Priče sa dušom, vidim komentare čitalaca koji traže još toga.
Mnogo razgovaram sa ljudima oko sebe i vidim šta im prija, a šta ne. Romantična priča o baki koja volontira, o Francuzima koji kampuju u Srbiji, o porodici koja sa decom pravi nakit i od toga živi, o grnčarki iz Zlakuse, svakako će izmamiti osmeh, taknuti vašu dušu, koliko kod da ste utučeni i u nemiru. Za mene je belo uvek jače od crnog, a dobrota iznad zlobe. Uostalom, od dobrote i počinje život, zar ne?
Vaša poruka čitateljima i svima onima koji žele čitati priče sa dušom, ali ih i stvarati?
Čitaocima Lola magazina i čitaocima Priča sa dušom želim da uvek više daju, a manje da očekuju, da vredno rade i da veruju, da kupuju od proizvođača iz komšiluka, da se raduju malim stvarima i da nikad ne zaborave šta je u životu na prvom mestu, a šta su sporedne stvari. A pre svega da veruju u čuda. Čak i kada im se učini da su Priče sa dušom bajkovite i da oni sami ne bi mogli da urade to što su moji sagovornici uspeli, važno je podsetiti se da sve zavisi od nas, da mi kreiramo ovaj svet i ideje u njemu. A to je upravo zajednička nit koja povezuje sve Priče sa dušom – vera u sebe, ličnu misiju i činjenicu da je naizgled nemoguće i te kako dostižno.
