Seća se da je jednog dana saopštila svojima da želi da letuje sama, na Jadranu. Imala je 18 godina i bile su osamdeste. Nakon nekoliko dana, na stolu je ugledala avionsku kartu, potvrdu da je roditelji podržavaju i veruju u njenu snažljivost.
Odvezli su je na aerodrom, odakle je nastavila sama. Upoznala je drugaricu već u avionu. Provela je divno leto, upoznajući nepoznate krajeve svoje Duše i svoje Zemlje. Vratila se prepuna utisaka i samopuzdanja, jer se snašla. Snašla kad joj pobegao autobus, kada je kasnio avion, kada su joj izgorela ramena od preteranog izlaganja suncu: Godinama kasnije, kada ih je pitala kako su smeli da je puste tako mladu na tako neizvestan put, saznala je da je njena nova poznanica iz aviona bila ćerka prijatelja, zamoljena da joj se nadje u eventualnoj nevolji. Slušajući njenu priču, pronadjoh analogiju izmedju života i ovog putovanja- roditelji su nam u početku fizički tu, a onda kada “odletimo” verujući da potpuno sami istražujemo svet, oni bi trebalo i dalje da ostanu tu, za slučaj da nešto „krene po zlu“, ali ovoga puta diskretni, nama nevidljivi, ostavljajući nas u uverenju da možemo sami. Shvatih da ona veruje u sebe jer su nekada davno ti hrabri ljudi umeli da veruju u nju.
Moja priča
“Ne možeš to sada da uradiš. Moći ćeš kad porasteš, kada budeš imala 25-30 godina”, bio je najčešći odgovor moje majke na sva moja dečja i tinejdžerska pitanja kada ću moći da… sa prijateljicama odem na putovanje ili kada će moji kolači biti tako ukusni kao njeni. Odrastala sam radujući se tim godinama kada ću se konačno od nesigurne i uplašene “male” pretvoriti u divnu, samouverenu i sposbnu mladu ženu kakva sam želela da budem. Sada imam 40. I dalje ne volim da ostajem noću sama, ne pravim ukusne kolače, a kada nešto radim po prvi put ili pred drugima, moram prvo ozbiljno da porazgovaram sa sobom da ću to moći i da nije kraj sveta ako ipak ne uspem. I sada znam: trebalo je da probam sa 16, da bih znala sa 30. Trebalo je da pogrešim sa 10, da bih smela da uradim sa 30. Trebalo je da padam, ustajem, grešim, uspevam, probam; trebalo je da vežbam a ja nisam. Nisam, jer sam čekala da napunim 25-30 godina. Čekala sam da mi godine donesu život koji želim, da donesu Mene kakvoj se nadam. A one…. e, one su me razočarale.
Bilo čija priča
Na žalost, ne možeš se prepoznati u obe priče. Možeš biti lik iz Moje priče, stalno uplašena ili zbunjena, ponekad nezadovoljna iako „nemaš baš ni jedan razlog za to“, uverena da svi drugi bolje žive svoj život od tebe.
Ili si lik iz Njene priče, ako je život za tebe poput najzanimljivijeg putovanja u kojem si sigurna da ćeš, ma šta da se desi, uvek reći ili uraditi pravu stvar.
Ali, da te pitam nešto, onako za kraj: da li si roditelji iz Njene ili iz Moje priče?
