Položiš sve ispite, odbraniš diplomski rad i kako to obično biva, krećeš u potragu za poslom. Kažu ti:”Ma samo ti diplomiraj, sve ćeš posle lako!” Ne dajte da vas lažu. Najgori period tek sledi.
Počneš da “sređuješ” CV pa se setiš da si volontirao i u kampu za debele 2001. Setiš se i da si prodavao šešire u Guči 2005. Piši, sve se računa. Član si i Mense i menze i svega ikada. Rad na računaru advanced level al’ se ne sećaš kad si poslednji put otvorio excel. Engleski pričaš k'o maternji. Služiš se španskim. No puedo mas. Ubaciš neku svoju fotografiju sa telefona, sa apsolventske večeri, isečeš ostatak društva, rokneš neki filter i VOALA. CV je spreman.
A onda počneš sa slanjem istog na kojekakve konkurse. Pa dobiješ mejl gde ti se oni izvinjavaju jer ne odgovaraš profilu koji traže. Pa šalješ i dalje. A onda jednog dana dobiješ mejl gde ti jave da si ušao u taj neki uži krug pa da dođeš na testiranje. Sad imaju te “krugove pakla”, pa u prvom krugu test logike, u drugom verbalni, u trećem numerički, u četvrtom test ličnosti, pa onda vas podele u grupe i daju neke glupave zadatke i vi kao treba to da rešavate, ma svašta. Nekad pomislim, možda sam konkurisala za rad u NASA-i a ne za mesto promotera. Elem, nemojte misliti da je ovo nužno loše. Dešavalo se da konkurišem za neko mesto i odmah me pozovu na intervju. Jednom sam dobila poziv iz neke manje firme da dođem na razgovor.
Dan pred razgovor za posao mi je kao dan pred isipt. Taj dan ne izlazim nigde, u sobi sam, čitam o toj firmi, spremam odgovore na ona najčešća pitanja koja se postavljaju na samom razgovoru. I tako, ja spremila sve odgovore, obukla se onako baš poslovno. Ulazim u kancelariju, i tu kreće agonija od 15 minuta. Čovek je pričao 15 minuta o toj poziciji, ne postavivši meni ni jedno pitanje. U jednom trenutku sam se zagledala u neku pticu na drvetu koju sam videla kroz prozor iza njegove glave. A on je i dalje pričao i pričao i pričao.
Praktično je intervjuisao samog sebe. Nakon završenog monologa, rukovali smo se, izašla sam i molila se da me nikad više ne pozovu. Sećam se isto tako intervjua u susednom gradu, gde su me dve osobe intervjuisale. Bombardovale su me pitanjima “gde vidiš sebe za 5 godina?”, “da li si pušač?”, “koja je tvoja najveća mana?”. Čak me jedna od njih pitala “Za šta sve olovka može da služi sem za pisanje?”. I dok sam se ja preznojila 20 puta i trudila se da na svako pitanje odgovorim što tačnije i spontanije, jedna od njih me je prekinula da bi ispričala uslove. Dakle, probni rad dve nedelje, nije plaćen, postoji mogućnost da ne nastavim da radim nakon tog perioda ukoliko ne budu zadovoljni.
Ok, hajde, izdvojila bih pare za put za te dve nedelje, to bih nekako prebrodila. Onda nastavlja dalje, kaže da je radno vreme od 8-16h ali da očekuje da svi njeni zaposleni ostaju prekovremeno, naročito “ovi novi” kako je naglasila. Naravno, podrazumeva se da prekovremeni rad nije plaćen. Hajde, i na to bih pristala, malo dokazivanja nije na odmet. Ali kad je rekla sumu za koju bih radila, mislila sam da sam u skrivenoj kameri. Ta suma bi pokrila moje troškove puta i obroka, a za ostatak bih mogla da kupim lekove da bih prebrodila taj stres. E, a kad su me na jednom razgovoru za posao pitali zašto želim da budem prodavac iako imam završen fakultet.
Zato što se trenutno ništa bolje ne nudi u ovoj našoj provinciji, rođače! Naravno, posao nisam dobila jer sam “prekvalifikovana”, odnosno znaju da bih otišla čim bi iskrsla neka bolja prilika. U pravu su skroz. Ali to ne menja činjenicu da sam “prekvalifikovana” za posao prodavca, a opet nemam iskustva da bih mogla da radim nešto za šta sam školovana. I tako se nalazim u nekom međuprostoru. Ni tamo ni ‘vamo.
I nakon tih intervjua shvatila sam nekoliko ključnih stvari. Jedna od tih je da je intervju za posao dvosmerna ulica, i da i vi morate videti da li vam odgovara šta oni nude. Nemojte biti ponizni i zahvalni što vam uopšte nude posao za neku mizernu platu. Znate da možete bolje. Podrazumeva se da na svom budućem poslu vredno radite ali isto tako očekujte da se vaš trud ceni i plati. Kao što vas poslodavac bira, birajte i vi njega. Ukoliko vam “ne gori” pod nogama, birajte. Imate pravo na to. Ako mislite da zaslužujete i možete bolje, tražite bolje. Nemojte raditi po svaku cenu i pod svakakvim uslovima. Loš posao je kao loša ljubavna veza. Nemojte ostajati u vezi čisto da biste bili u vezi. Često je loša veza razlog vašeg nezadovoljstva. U tom slučaju, raskid je oslobađajuć.
Naslovna fotografija: Dragana Stevanić
