Volim kad mi “misli” dolaze iz onog mesta ispod srca. Ne iz glave. Tad najjasnije vidim. Osećam ustvari. Ne sećam se kad sam se tako osećala. Ne znam da li sam ikada…. Ili jesam..
Ponosna sam što je moja devojčica, moje unutrašnje dete, jutros spontano izabrala da obuče kariranu haljinu sa karnerima, na “ozbiljnom poslu gde se rade “ozbiljne” stvari. Zbog koje su joj svi rekli da izgleda kao Sarrah Kay. Pa je ta devojčica usred radnog vremena, odšetala “ozbiljnim poslom” do grada, kupila sebi veliku kuglu sladoleda i ponosno šetala parkom sa njim. A onda je odlučila da sebi kupi nove patike. Na potvrdu iz firme, naravno. Nike patike… U izloženi model na polici skliznula joj je noga, kao Pepeljugina i nije htela da ih izuje. Ono, nove patike obuješ, a stare ti zapakuju u novu kutiju. Ali, dete ko dete, od želje da dodje do onoga što hoće, nije ponelo sa sobom ličnu kartu. Jer, šta će detetu lična karta, kad je ni nema…
Za ručak su joj se jela “jaja na oko”, a i viršla sa pavlakom… Može…Biciklom po trotoaru, biciklom po pešačkom prelazu… Ma baš je bila dobra devojčica danas, sve želje su joj ispunjene… Sad bi mogle malo i moje. Nije da delom i nisu. Kupila je žena bele letnje pantalone, crvenu košulju, zelenu letnju haljinu. A zakazala i korekciju noktiju. Tek da se ni ona ne oseti zapostavljenom. I odlučila da sutra podeli sve stvari iz ormana koje ne voli. Mnogo je stvari do sada podelila, ali eto provukla se poneka majčica.Sad je pročitala da stvari koje čuvaš, a ne voliš, znače osećaj nevoljenosti. Stvari koje čuvaš, a ne koristiš ih dugo vremena, znače osećaj beskorisnosti. Deluje “logično”, mada joj logika nikad nije bila jača strana. Negde su joj još zaostali valjda ti osećaji, kao i te majčice. Pored svih meditacija, afirmacija, vizualizacija i mnogih drugih “alata” za pravljenje dobrih osećaja.
No, život je pred ovom ženom. Tek počinje. Samo da se seti koji su to njeni snovi, zašto je odlučila da dodje na planetu zemlju. Decu je izrodila. Fakultet završila, onaj državni, priznat na svim društvenim i državnim nivoima. Radila ozbiljne poslove. Ispoštovala sva tudja očekivanja, običaje, tradicije, protokole, naučena i nametnuta uverenja. I zasitila se. Ocenjivana u školama, ocenjivana u porodici, ocenjivana na poslu, ocenjivana u društvu. Nikad dovoljno ocena i nikad dovoljno odličnih.
Kaže ta žena, ona živi po svom srcu, uvek je to znala, ali dugo nije želela da čuje, dok srce nije zavrištalo. Tako je u četrdesetim upisala on-line fakultet, on-line sa svojim unutrašnjim bićem i sa drugim ljudima koji dele pozitivnu energiju i svoja životna iskustva. Gledala, slušala, čitala, učila, primenjivala, studirala ozbiljno i strpljivo, bolno i radosno, sa osmehom i suzama, padala mnogo ispita. Ali, po sopstvenom programu, sopstvenim ubeđenjima, sopstvenim pravilima, sopstvenim ocenama. Sama odlučivala šta hoće da nauči, šta više neće da zna, na koji ispit će izaći, da li je položila ili pala, koju ocenu je dobila. I evo je na kraju te druge škole, sa diplomom koju je sama sebi uručila za 45. rođendan. Na diplomi piše: Diplomirala na Fakultetu svog života sa najboljom ocenom. Sada naravno, mora da se odradi i pripravnički i teorijska znanja pretoče u praktična, ali ima li lepšeg posla od tog prvog, pripravničkog…
Koji su to njeni snovi, setila se. Da voli i bude voljena, da joj deca budu srećna, da pomaže drugima, da radi srcem, iskreno i pošteno, da se zabavlja i putuje, da ostane ono dete koje ume da se raduje… Isti kao i do sad, ali sa svojim očekivanjima, svojim pravilima, svojim uverenjima i što je najbitnije sa svojim ocenama. I od svih naučenih zakona, članova, pravila, procedura, običaja, pisanih i nepisanih, primenljivih i neprimenljivih, pravednih i nepravednih, državnih i društvenih, odlučila da sve to pojednostavi i pretoči u jedno jedino pravilo, Zakon života, koji važi uvek i svuda i kojim se vodi – Ljubav je zakon. Nema tu mnogo ni škole, ni filozofije, ni teorije, ni prakse. To je sve što treba od pravila u životu. Dobre patike i kugla sladoleda za novi početak.
