Mada i takvima može biti od pomoći. Ovo je, kako i sam naslov kaže, pokušaj da se onima koji svoje roditelje vide na način koji im sigurno nije od pomoći pruži konkretna pomoć i podrška. Pa da krenemo…
Ako neko sa 30+ za sve svoje životne probleme, ili za većinu njih, krivi svoje roditelje, ili makar jednog od njih, svejedno, to će biti ne samo u korist sopstvene štete, nego će, ako je stvorio i sekundarnu porodicu (sa sve podmlatkom), tom istom životnom matricom nahraniti i sopstvenu decu. I eto mu u najmanju ruku dvostruke štete, sa nesagledivim posledicama.
1. Zašto?
Usled međugeneracijskog nerazumevanja. Reč je o staroj pojavi, koja zbog ubrzanja tempa života i jednako ubrzanih promena u društvu, dobija na intenzitetu, ali i na širini.
Uobičajeni stav „Vi mene uopšte ne razumete“, karakterističan za pubertet, sada se proširio i na predpubertetsku, pa čak i na predškolsku decu, koja roditeljima sve češće drže predavanja o pravima deteta, ali i pravima roditelja… A sada imamo i novu pojavu, da roditelji pred svojom decom, nemoćni, vape: „Vi nas uopšte ne razumete“. Što je tačno, u oba smera, ali ne i nepopravljivo.
Zato bi trebalo…
Naučiti asertivno i dosledno postavljanje granica. Deca, naime, vole granice, iako se najčešće čini suprotno, da ih čak i mrze. To je samo privid. I kada sve čine da ih prekorače, deca vole da znaju gde su, da bi kada im se kaže da su prešla granicu, tačno znala kada i kako.
Za one koji to nisu naučili od svojih roditelja, savet je: ne krivite ih zbog toga, jer ni njih nisu naučili njihovi…
2. Zašto?
Usled neadekvatnog roditeljskog postavljanja granica. Jer roditelji nisu umeli da ih postave ni kako, ni kada je trebalo.
Uobičajeni način postavljanja granica od strane većine današnjih, ali i mnogih njihovih roditelja jeste: nedoslednost, nejasnoća, neumerenost intenziteta. I svaka od ovih grešaka pojedinačno, a nekmoli u sinergiji, stvoriće kod deteta nekontrolisani bes.
Zato bi trebalo…
Naučiti da razumemo druge, ne čekajući da oni (prvo) razumeju nas. Pa tako i naše roditelje. Nerazumevanje je normalna pojava ne samo između dece i roditelja, nego i u svim drugim međuljudskim relacijama. Ali, treba razumeti da je razumevanje u našem najvećem interesu.
Veoma važno je ponoviti da razumevanje ne znači i odobravanje ponašanja i (ne)činjenja drugih, o čemu sam već pisao u tekstu “Ako kažete ‘razumem te'…”
3. Zašto?
Usled zamene uloga. Baš kao što sam i nagovestio u prvom „zašto“, i do nas su, čak i kroz zvanične obrazovne institucije, a da i ne govorimo o medijskim kanalima, stigli trendovi iz drugih kultura, u kojima je „potpuno normalno“ da deca i roditelji budu – prijatelji.
Uobičajeni poredak u našoj još uvek u dobroj meri patrijarhalnoj sredini, gde se poprilično jasno znalo ne samo gde ko sedi za zajedničkom porodičnom trpezom, nego i šta je ko kome, danas se raspao u paramparčad. Zapravo, raspad je u toku. Tražili smo, gledajmo. I dok roditelji ne mogu da se odrede da li su deci potrebniji kao prijatelji, tutori ili staratelji, sve samo nikako roditelji, deca sve više, u korist svoje štete, pokušavaju da, kroz prevaspitavanje svojih roditelja, zauzmu njihovo mesto.
Zato bi trebalo…
Naučiti da je i za nas i za naše roditelje od presudnog značaja to da ne zamenimo uloge. Biti dete svom roditelju znači pre svega voleti ga takvog kakav jeste, bez želje da ga menjamo, a naročito ne da ga se odričemo…
Ovo je možda i najteži ispit za um onih koji i sa 30+ za sve što im se dešava (i dalje) okrivljuju svoje roditelje. Ali, dobra vest je da postoje i efikasne prakse da se ovo stanje promeni, u korist sopstvenog duševnog mira, pa tako i sveukupnog zadovoljstva životom.
Napomena: Autor je dipl. ing, sertifikovani trener za lični razvoj. Autor je višednevnih radionica i intenziva za detoksikaciju uma, srca i fizičkog tela: “Um:Pa:Srce”.
