Često pomislim da to nije dobro, prvenstveno za moje zdravlje, ali onda se sjetim- pa takva su vremena, tako se danas mora? Vremena možda jesu baš takva, ali da li se zaista baš mora tako?
I zašto, uopšteno gledajući, ne ugasim taj prokleti telefon bar ponekad? Barem Wi-Fi? Čega se to tačno bojim? Cijenim da je neki strah u pitanju.
I onda shvatim, i priznam, iskreno se bojim da ću nešto propustiti. Moram svako toliko da vidim šta se to, pobogu, u svijetu dešava, a hvala Bogu uvijek se nešto dešava.
A kako bi mi zapravo svakodnevica izgledala da se oslobodim tog straha? I eto nisam pazila šta sam poželjela – pa sam upravo to i dobila.
Kako to obično kod mene biva, spretljam se u pokušaju multitaskinga, i moj telefon tom prilikom strada. Pao je ekranom okrenut podu; i dok sam posegnula za njim, u nadi da se ipak nije ništa desilo, jer pobogu “stalno mi ispada i preživi”, shvatam – ovaj put nije.
Ukratko, tako sam se vratila staroj dobroj nokiji (ali ne onoj 3310 – nažalost, dodala bih), starom dobrom SMS-u, i pozivima.
I, zapravo, štošta sam time dobila:
NOVA JUTARNJA RUTINA
Ujutru ne izgubim bar pola sata u krevetu, “na telefonu”. Umjesto toga, prvo pogledam kroz prozor, zatim pratim jutarnji program na TV-u ili radiju, popijem kafu; i sjetim se poslije da sam je zaista popila.
Nađe se vremena i da se natenane sredim za taj da. Divna riječ ta – natenane; objašnjava šta nam sve tačno nedostaje ovih dana; raditi nešto natenane.
I da, radio je moja nova ljubav. Prati me kroz moju novu jutarnju rutinu.
VIŠE VREMENA
Tek je podne, a toliko sam već toga uradila. Sredila sam kuću, radila vježbe, spremila sebi doručak; te doručkovala, pazi sad – bez telefona u rukama. I još sam voćnu salatu napravila i pojela u miru.
I posao sam odradila. I šta sad?
Sjetim se da sam nedavno počela čitati jedan divan roman; za koji poslije nažalost nisam imala vremena. Navodno! Ali sada imam!
VIŠE VREMENA ZA LJUDE I, NE MOGU DOVOLJNO OVO DA NAGLASIM – RAZGOVORE
Da, toliko sam vremena provela u razgovoru sa svojim ljudima. Nisam ih gledala i slušala preko ivice pametnog telefona.
I okolinu sam generalno, bolje i više primjećivala. Isto tako, lijepo je sjediti u kafiću uz Vrbas, a da stvarno gledaš Vrbas; ne da ga slikaš.
I kada ste poslednji put prošetali gradom, a da niste svako toliko pogledali u telefon ili htjeli nešto uslikati. Ok, priznajem, kamera mi je ipak malo nedostajala.
RUČAK BEZ TELEFONA
Iako mama često viče na mene zbog telefona pored escajga, imam osjećaj da, ako ga sklonim sa stola za ručavanje, stalno razmišljam šta se u mom telefonu dešava dok mene nema; dok ja tamo nešto jedem.
Ali, kada nemate tih briga, jer nemate telefon, ručak je zapravo ukusniji.
BOLJI SAN
Pred spavanje ne provedem (evo priznajem) i po nekoliko sati na telefonu. Ne izgubim se u tom virtuelnom svijet, i ne odvede me Instagram “tačno tamo gdje sam htjela”.
I ako se pitate – ne, nisam svako malo “palila” računar, niti zamijenila telefon nekim drugim uređajem (osim gore pomenute nokije).
Roman sam pročitala, radio u svakodnevici zadržala, poneki novi recept pronašla (sama, eksperimentišući, ne tražeći ih on-line), vikende kvalitetnije provodila, napolju.
Sve to samo da bih opet nabavila pametni telefon – i to bolji od prethodnog, sa nekim novim opcijama i mogućnostima. Zašto? – Pa morala sam! Morala! Morala?
