Ako naiđete na neki post koji se brzinom svjetlosti širi internetskim bespućima, velike su šanse da je ona autorka. Knjige koje je objavila toplo preporučujemo za svaku kućnu biblioteku. Nose mudrost življenja u malim stvarima, u skladu sa velikim idejama koje želite prenijeti na svoju djecu.
Najnovija knjiga, Zovem se mama, štamparske mašine izdavačke kuće Laguna stavlja u pogon već nekoliko mjeseci.
Mi smo, ipak, odlučile da pričamo o svemu pomalo sa – Jelicom Greganović.
Od svijesti o balkanskoj sredini i okruženju, preko rada u mediju koji predstavlja začetnika odgovornog i kvalitetnog novinarstva, do žene u svakodnevnici, s pričom za sveaku i svakog od nas, protkanu osmijehom. Ko je Jelica Greganović?
Ja sam sve to što ste nabrojali i to stisnuto u rubriku jednih ovdašnjih novina koja se zove „Jedna od nas“. Ali ako govorimo o životnim prioritetima, ma koliko to patetično zvučalo, ja sam pre svega – mama. Jer, sve što radim, i to sa posvećenošću i bandoglavošću Bika u horoskopu, sve ostavljam kada se radi o deci. Prosto, čini mi se da nema ničeg važnijeg na svetu. Naravno, uprkos tome što su moja deca već tolika da bi i sama mogla da se razmnože.
Radio i štampa bili su samo uvod da postanete jedna od najčitanijih autorki, danas i najčitanija blogerka u Srbiji. Nisam gledala statistiku čitanja, ali znam po sopstvenom iščekivanju svakog slova koje pišete, ali i po već prepoznatljivim krađama autorskog djela, bez potpisa ispod, sa indigo potpisom između redova. Kako je izgledao taj put? Kad ste i zašto počeli objavljivati knjige?
Radio je bio moj uvod i moja razrada novinarskog posla i zanata. Jesam pisala i za novine, radila i za televiziju, sajtove, prevodila emisije i pozorišne komade, ali radio mi je bio i ostao prva ljubav. Kažu ljudi iz novinarskog esnafa da onaj ko je jednom radio na radiju, nikada ne može da ga zaboravi, ni da ga se odrekne.
Što se tiče knjiga, odnosno priča koje sam prvo počela da pišem na VIP Blogu B92, sve je počelo tako što su mi kolege sa sajta B92 ponudile da pišem za taj blog. Pristala sam samo pod uslovom da ne moram da pišem o politici, odnosno da mogu da pišem o čemu ja hoću i kako ja hoću. Iskreno, bilo mi je potrebno pisanje koje se nije ticalo mog posla novinara informativne redakcije, upravo kao i pisanje jezikom koji se u toj novinarskoj dimenziji ne koristi. Pristali su. U prvo vreme moji blogovi nisu najbolje primljeni, naime tada je VIP Blog B92 bio preplavljen onima koji su ga koristili kao poligon za svoja politička smatranja. Pisanje o svakodnevnom životu im se činilo ispod nivoa. Nisam mogla da im objasnim da ono što je njima hobi, to je meni posao i da nemam nameru da se svojim poslom bavim i u ono malo slobodnog vremena koje imam. Polako, ali ipak, su stvari počele da se menjaju i svet na blogu da shvata da politika nije jedino što je pisanja vredno. Moji blogovi su postajali sve čitaniji i ono što je još bolje, bilo je sve više onih koji su pisali o temama koje se nisu odnosile na politiku. Danas je najbogatija rubrika na blogu – Život. I to je ono što mi je jako drago.
Tu negde su se pojavili oni koji su počeli da me nagovaraju da svoje priče sa bloga objavim i u knjizi. Jedan od presudnijih komplimenata mi je dao moj drug, režiser, Goran Marković. Naime, kada vam neko ko odlično priča priče, doduše filmskim jezikom, kaže da su vam priče knjige vredne, e onda zaista ozbiljno razmislite o tome. Prvu knjigu sam podelila sa Goricom Nešović, mojom najboljom drugaricom. Postala je, na naše zaprepašćenje, bestseler. A, onda su knjige nekako tekle jedna za drugom, potvrdjujući mi da ljudi vole humor, da vole da se smeju, da vole svoje živote, da im treba korak iz sivila za koje ih ubeđuju da je njihov život i svakodnevica.
Pisanje o svakodnevnom životu im se činilo ispod nivoa. Nisam mogla da im objasnim da ono što je njima hobi, to je meni posao i da nemam nameru da se svojim poslom bavim i u ono malo slobodnog vremena koje imam. Polako, ali ipak, su stvari počele da se menjaju i svet na blogu da shvata da politika nije jedino što je pisanja vredno.
Životne situacije, naučene lekcije, proživljena iskustva – sve su ovo stvari koje nalazimo u Vašem pisanju. Stiče se utisak da pričamo uz hladan napitak, negdje na pješčanoj plaži kraj mora, koje često kasni u kalendaru zbog gomile obaveza koje imate. Ipak, ona tanušna nit privatnog i s mjerom odgovornog pričanja, nikad nije pređena. Kako uspijevate i koji je recept?
Mislim da je recept bavljenje onim što se naziva sitnicama. Te naizgledne sitnice su mnogo veće od onoga što nam se velikim predstavlja. Velike stvari budu i prođu, a sitnice su stalnica. One spajaju ljude kroz prostor i vreme. Bez obzira ko je dežuran na vlasti, koji ratovi se vode ili primirja sklapaju, taman i vulkani da prorade, ljudi još uvek moraju nešto za ručak da nabave i skuvaju, detetu da daju ime, da zašiju dugme… Baš tako je i roditeljski život sastavljen od stvari koje delimo svi. Bez obzira u kom vremenu ili na kom parčetu geografije živimo. Doduše, mnogi roditelji o tome ne vole da pričaju, bar ne dok događaji ne odleže desetak godina koliko im je potrebno da postanu anegdote i muka se pretvori u smeh. Naime, roditelji ne vole baš da pričaju o stvarima i događajima koji dovode pod znak pitanja njihovu sposobnost da obavljaju tu kompleksnu delatnost. A, svi roditelji rade bez priloženog uputstva za upotrebu, najbolje što znaju, dok im svakodnevica nasrće na samopouzdanje. Zato se i pronalaze u mojim pričama. One su samo naizgled lične ispovesti, jer teme su ono što se dešava svima. Ova knjiga nije savetodavna, jer mudri saveti su ono od čega roditelje, naročito mlade, prosto strava vata. Stručne savete da ni ne pominjem, oni su najbolji na papiru, a u stvarnosti prosto uvenu. Možda kod nekog drugog rade, ali kod vas ne. Upravo zbog toga mislim da su priče kojima je cilj deljenje iskustava, ispovedanje slabosti, nedoumica, mnogo korisnije. Roditelji vide da nisu sami, da se ono što se dešava njima dešava i drugima, i shvate da je dobro sa smejanjem početi odmah, ne čekati godinama. Uz smeh je sve mnogo lakše.
Nisam mama, ali nešto mislim da će mi Vaše majčinsko iskustvo podijeljeno u knjigama, biti k'o priručnik. Sa istim žarom ih prosljeđujem prijateljicama – majkama, uz iznuđeno obećanje i potpisanu hipoteku nad kućom, autom, mužem i kućnim ljubimcem u slučaju otuđivanja knjige. Kako uspijevate da svaka priča na ovu temu, sad već prikupljene u najnovijoj knjizi Zovem se mama, budu toliko opšteljudske, a opet da pričaju jedinstveno i duboko lično iskustvo?
Upravo zbog onog što sam već uzbrdo napisala, moje priče su mala prevara. One su samo naizgled privatne ispovesti. „Ja“ u mojim pričama, to prvo lice jednine, ne služi da označi privatnost napisanog, to je alibi za humor. Naime, sve dok ne pokažete da umete da se nasmejete sebi, nemate pravo da se podsmevate drugima. Priče koje ja pišem su priče koje doživljavaju svi, jedino što ih, sve dok ih ne pročitaju, ne primećuju u svojim životima, ne smatraju da su bog zna kakve pažnje vredne ili ne umeju da ih na takav način opišu, napišu. Zato je moja „privatnost“ zapravo opšta privatnost, vaša privatnost, vaša priča koju delite sa mnom.
Nekoliko puta sam se vraćala priči o Sebastianu, dječaku sa licem mjeseca, u kojoj opisujete pristup djetetu sa poteškoćama u razvoju. Naravno, ovo je samo jedna u nizu situacija za koje na vrlo jednostavan način, prijemčiv i prihvatljiv, iznosite vrlo ozbiljnu temu za svako balkansko društvo. Ima tu i zastupanja prava izbora u feminizmu, prava na rad, prava na život u uređenom sistemu, insistiranja na kvalitetu obrazovanja, ravnopravnosti polova. Šta to još kao zajednice nismo naučili?
Ne mi kao društvo, ne Balkan, cela planeta još nije stigla dotle da svaki život ceni kao čudo, kao privilegiju koju smo dobili na lutriji Sudbine, a da ni tiket kupili nismo. Balkan je neopravdano postao ružna reč, a zapravo je divan, i na Balkanu je mnogo bolje no na, na žalost, brojnim mestima na svetu. Balkan nema tapiju na glupost.
A, kada se radi o Sebastianu, o dečaku sa Daunovim sindromom, sinu moje jako dobre prijateljice, i ne samo o njemu nego i o teško bolesnoj deci, ja duboko verujem da je kriterijum za merenje razvijenosti društva i njegove civilizovanosti upravo odnos prema najslabijim članovima društva, a to su deca sa smetnjama u razvoju i teško bolesna deca. Ta deca i njihovi roditelji su heroji, oni umeju da cene život mnogo više od onih kojima je život mnogo više no njima dao. Oni se bore za svaki tren, za svaku priliku, za svaku mrvu života ma koliko im težak bio. Zato su vredni toga da ih društvo ceni, da im pomaže, a ne da gleda kako da ih ne vidi i gurne pod tepih.
Ova knjiga nije savetodavna, jer mudri saveti su ono od čega roditelje, naročito mlade, prosto strava vata. Stručne savete da ni ne pominjem, oni su najbolji na papiru, a u stvarnosti prosto uvenu. Možda kod nekog drugog rade, ali kod vas ne. Upravo zbog toga mislim da su priče kojima je cilj deljenje iskustava, ispovedanje slabosti, nedoumica, mnogo korisnije.
Prijateljstvo je jedna od ključnih niti koju provlačite kroz svoj rad. Kako nastaju i opstaju prijateljstva danas?
To „danas“ je jako loš izgovor za sve i svašta. „Stara dobra vremena“ su dobra samo dok se o njima zaista ne razmisli i zaista ih se seti, jer što su starija to su gora. U ta „stara dobra vremena“ su vladale kuga i kolera, obaška još kojekakve boleštine i napasti, medicina je bila u povoju, nauku je crkva spoticala, ljudi su bili potrošna roba, ljudska prava ni misaona imenica. Što bi se ljudi bolje družili i prijateljevali u vreme Svete inkvizicije no danas? Zbližavanje u verskim ratovima i veslanju na galijama, prisnost izazvana lancima za robove? Ili to danas ljudi imaju manje vremena da se druže nego što su imali u vreme kada su svoj ručak morali da ulove, pa ako im ne uspe ili da skupljaju bobice ili da mru od mraza? Zamislite koliko su vremena ljudi imali kada su morali za feudalca da rade sedam dana u nedelji, bez naknade.
Prijateljstva danas su kao i prijateljstva nekad. Čovek je čovek, sada i nekada. Jedino što je današnjem čoveku život olakšan, ma koliko to tako ne izgledalo. Kao i nekada, tako i sada, ćete se družiti sa onima sa kojima najviše dodirnih tačaka imate, a toliko će i vaše prijateljstvo trajati.
Šta Vam ovih dana priča zelena imenjakinja, i kako je preživjela praznike?
Trenutno imam tri, a počela sam sa jednom. Ta jedna je veštačka, i to toliko dobro veštačka da joj kao prirodnoj otpadaju iglice na kilograme. U međuvremenu sam kupila još jednu sa busenom, prosto nisam izdržala. Ona živi na balkonu. Treću sam usvojila pre neki dan. Našla sam je bačenu pored kontejnera. Neko je kupio živu jelku sa busenom i bacio je. Život se ne baca tek tako. Sada pravi društvo onoj na balkonu. U međuvremenu sam je udomila, moj drug se ponudio da je posadi na njegovom placu. Indijanci su deci davali imena po životinjama i pojavama koje su ih okruživale. Mada, to su radili i Stari Sloveni, i još dosta starih naroda. Ali, Indijanci su obavezivali one koji nose životinjska i biljna imena da celog života upoznaju te po kojima su ime dobili, da ih tretiraju kao braću ili sestre, da ih poštuju i ne ubijaju. To je priča koja mi se jako sviđa, odnos prema životu koji nas okružuje. Valjda sam zbog toga ja tako slaba na jelke i zato one kod mene uživaju, dobijajući poseban tretman i ljubav. Naročito kada se onoj indijanskoj priči doda i priča o tome otkud jelke u našim kućama. Stara germanska plemena su jelke unosila u kuće kao simbole šume. A, šume su za njih bile život. Da bi se umilostivili šumskim duhovima, otvarali su kuću za jelku, predstavnika šume i pod nju stavljali male poklone, žrtve šumi i šumskim bogovima.
Priči nikad kraja, i dok čitamo ‘mameće’ priče, a čekamo neke buduće, šta biste nam rekli u ovoj nedramskoj pauzi do sljedećeg razgovora? U feminističkom maniru, kao žena ženi, šta biste poželjeli našim čitateljkama?
Uživajte u životu, u svim sitnicama koje život znače. Ovaj život je jedan jedini kog imamo, oni ostali su nepouzdana informacija. I čitajte, čitanje daje život napisanim rečima, a mi smo ono što znamo, ono čega se sećamo.
