Više puta u životu susrela sam se sa pitanjem ko mi je uzor. Nisam tip koji se ugleda na selebritije, niti ima idole. Pa ipak… Što sam starija, to više verujem da mudrost dolazi s godinama. Samo što ja nemam želudac za mudrosti iz kolačića sudbine, sa plastičnih boca vode i iz citata Paola Koelja. Ne treba mi mudrost koja me teši, treba mi mudrost koja govori istinu. I neću univerzalne fraze, hoću ono sa čim mogu da se identifikujem.
„Nikad se ne zajebavam sa pisanjem i kuvanjem“, govorila je Nora Efron. Spisateljica, rediteljka, scenaristkinja, novinarka, fantastična kuvarica, umrla je pre pet godina. Ostavila nam je filmove koji su redefinisali i usavršili žanr romantične komedije, poput „Kad je Hari sreo Seli“, „Besani u Sijetlu“, „Stigla vam je pošta“, te briljantnu odu ljubavu prema kuvanju „Džuli i Džulija“. Znam, znam, limunada filmići sa ušećerenim krajem, ali samo ako ste nepopravljivi cinik. Ako ste se spasli od savremene epidemije cinizma, onda znate da su to veliki filmovi, koji su nam ulepšavali dane i zasmejavali nas do suza. A neke od nas i formirali tako da zauvek sebi obećamo da ćemo bežati od cinizma ko đavo od krsta, iako znamo da takve ljubavi postoje samo na filmu. Baš me briga što toga nema u stvarnom životu, meni Nora treba da bih verovala u sreću, baš kao što mi, i baš me briga šta ko misli, trebaju stihovi Marine Tucaković da lakše podnesem bol. Zašto? Zato što sam žensko.
„Ljudi misle da sam ekspert za ljubavne veze, ali ja u stvari jesam“, tresnula je u jednom od brojnih intervjua. Ili: „Ponekad želim da pobijem sve svoje muževe.“ Brzo je mislila, bila nestvarno duhovita i oštroumna, ali ono što je kod Nore Efron najfascinantnije bilo je uporno odbijanje da skriva vlastite slabosti. Prvi muž bio joj je Karl Bernstin, čovek koji je zajedno sa Bobom Vudvordom raskrinkao aferu Votergejt i praktično smenio predsednika Ričarda Niksona. Na prvi pogled – fantastično. Skladan brak dva briljantna novinarska uma. Malo sutra. Narodski rečeno, Bernstin nije znao da ga drži u gaćama. Završilo se katastrofalnim razvodom koji je po mnogo čemu podsećao na rat. I tu stižemo do Norinog odbijanja da krije kad je povređena. Od početka je znala, štaviše, sama je shvatila, ko je „Duboko grlo“, legendarni Bernstinov i Vudvordov izvor. Posle razvoda, otkrivala je to svakom ko bi je pitao. Nekoliko decenija kasnije ispostavilo se da je tačno pogodila.
A opet, bol i povređenost znala je da pretoči u kreativno i duhovito. Njen roman, neobična kombinacija priče o jednom lošem braku i zbirke recepata „Heartburn“ inspirisana je brakom sa Bernstinom. Kako je to izvela? Pa, na primer, u jednoj sceni, njeni junaci se posvađaju tako žestoko da žena muža gađa pitom koju je upravo napravila. Dalje kaže: „Bila je to pita sa limetom. Ako se dobro sećam, recept sam pročitala na konzervi kondenzovanog mleka.“ A onda sledi recept za pitu, sa sve brojem kalorija i ostalim nutritivnim informacijama.
Kombinacija romana i kuvara zvuči prilično sumanuto, štaviše, ako se ne izvede vešto, može da se pretvori u potpunu katastrofu. Mnogi slični pokušaji i jesu završavali neuspehom iz prostog razloga što ih nije pisala Nora Efron. A tajna njenog pisanja je jednostavna: pisala je samo o onome što je dobro, dubinski poznavala. Jednom je izjavila da se duboko razume samo u propale veze i kuvanje, mada je to daleko od istine. Razumela je odlično mnoge druge stvari, od politike, preko feminizma do suočavanja sa starenjem (njena poslednja knjiga eseja zove se „Mrzim svoj vrat i druge misli o tome kako je biti žena“).
Za razliku od većine feminsitkinja koje ni za živu glavu ne bi priznale da ih uznemiravaju bore i opušten vrat, Efron je o tome otvoreno govorila i pisala, britko se šaleći na sopstveni račun. Možda bi nekome palo na pamet da joj ospori da je bila feminsitkinja, ali… Karijeru je počela 1962. godine, kao praktikantkinja u Beloj kući, za vreme administracije Džona Kenedija. Ubrzo je prešla u novinarstvo, počevši da radi u „Njuzviku“. Tamo, sve do 1970. ženama nije bilo dozvoljeno da se potpisuju ispod tekstova. Mogle su da obavljaju intervjue i prikupljaju informacije, jurcale su i krepavale od posla, ali su na kraju dana sve to morale da sažvaću i serviraju svojim muškim kolegama, koji bi od njihovog materijala pravili članke i potpisivali ih, uzimajući tako sve zasluge. Kada je shvatila da joj u „Njuzviku“ nikada neće dozvoliti da piše, pokupila se i prešla u „Njujork Post“. Tamo je, pod svojim imenom i prezimenom, pisala satirične tekstove.
To je nije sprečilo da se 1970. godine priključi grupnoj tužbi žena zaposlenih u „Njuzviku“, što je rezultiralo istorijskim sporom i pobedom žena kojima je bilo svega dosta. Inteligencija, talenat i samosvojnost Nore Efron vide se u knjizi „Revolt dobrih devojaka“ koju je napisala jedna od njih – Lin Povič. Prošle godine, snimljena je serija po motivima ove knjige, ali – ne preporučujem. Površno, dosadno, razvučeno, sve suprotno od onoga što je bila Nora Efron.
U „Njujork Postu“ je brzo napredovala do statusa reportera. Zajedno sa tada još uvek mužem Bernstinom napisala je scenario za sada već legendarni film o Votergejtu, „Svi predsednikovi ljudi“.
Taj scenario nije iskorišćen za film, ali je talenat Nore Efron zapao za oko nekome ko je pozvao da piše za televiziju. Ostalo je istorija. Usledili su dramski tekstovi izvođeni na Brodveju („Ljubav, gubitak i šta sam imala na sebi“), i legendarne scene poput one kad Meg Rajan glumi orgazam u restoranu, a gospođa za susednim stolom kaže konobarici: „Dajte mi isto što i njoj.“ Rekoh već, možda su to za nekoga bezvezni filmići, ali svetu treba inteligentan humor i romantika. Štaviše, čini mi se da ovaj savremeni svet prosto gladuje za ta dva.
Nora Efron umrla je 2012. u 71. godini života. Tajnu da godinama boluje od mijeloidne leukemije krila je kao zmija noge. Pa ipak, u svojoj poslednjoj knjizi „Ne sećam se ničega“ ostavila je listu sa dve kolone: „stvari koje će mi nedostajati“ i „stvari koje mi neće nedostajati“. Osim toplih, briljantno duhovitih filmova kojima se stalno vraćamo, ostavila nam je pouku da je sve, pa čak i smrt podložno humoru. Sve, osim dve stvari – pisanja i kuvanja.
