Šta ti hoćeš? Šta ti stvarno hoćeš?
Nikad nisam pomislila da ću se zaglaviti na odgovoru na ovako jednostavno pitanje. Nekako se podrazumevalo, to – “šta hoćeš”? A sad kad ga konkretno postavljam, nikako da uobličim i formulišem odgovor.
I eto, nekoliko dana pitam ljude oko sebe šta oni hoće? I što više pitam sve mi je jasnije da ni oni, kao ni ja, ne mogu da formulišu šta je to zaista. Svi bi da budemo zdravi, da imamo pun frižider, rezervoar u kolima, kola, platu, manje dugova, više para… banalno, kratkoročno, svakodnevno, iskustveno. Ali šta stvarno želim, šta je to što sam oduvek znala da hoću, da bi me usrećilo, da kažem da živim svoj san?
Da nisam naporna koliko samo znam da budem, moj mučeni suprug pod pritiskom nikad iz sebe ne bi izvukao fantaziju koju je imao kao mali – želju da bude holivudski glumac. Osim fantazije o kojoj nisam ni posle 16 godina zajedništva znala ništa, njegov motiv me je još više iznenadio:
– Znaš, Marija, to je jedini posao koji nije stalan i rutinski, svaki put možeš da budeš neko drugi, da proživiš ukratko život potpuno suprotan od prethodnog.
Da poznajete mog supruga koji me izluđuje sa svojim rutinama i procedurama u svemu što radi, i strah sa kojim tu svoju rutinu čvrsto drži u rukama, koliko god mu ona ne pružala zadovoljstvo, shvatili bi koliko je njegova fantazija o idealnom poslu i životu suprotna od njegove zone konfora u kojoj se nalazi. Ohrabrena njegovom iskrenošću, konačno sam počela da ljuštim slojeve sa svoje dileme šta želim, o čemu sanjam, šta mi je to tako nedostižno da o tome više čak ni ne mislim.
Setih se svih onih koncerata pred stotinama hiljada fanova u transu, dok pevam pod tušem u kadi. Setih se svih onih konferencija za novinare gde promovišem svoju novu knjigu, dok stojim pored šporeta i seckam salatu. Setih se svih onih govora zahvalnosti dok primam Pulicera za novinarsko angažovanje u spasavanju dece iz lanca trgovine, dok menjam posteljinu u spavaćoj sobi. Tamo, u mašti, svugde bila, svašta učinila, a ovde, u realnosti, uglavnom obitavam kao efikasna i kvalitetna, doduše vrlo maštovita, mama. Jeste kliše, ali vreme je da se nešto menja.
Stvari nisu oduvek tako stajale. Od onih sam što su imali vrtoglave uspehe u karijeri, više puta svojih pet minuta slave, trn u oku mnogima. Vremenom je, pod pritiskom iskustva, ta lakoća sa kojom se živelo posustajala, dobijala sve veće bukagije, i ja sam, nekada zver, nekako završila u kavezu. Moj um, iako i dalje nesvakidašnje jak, više nije bio sposoban da priziva kvalitetne i lepe stvari… smračio se i prešao na onu stranu. Tako sam vremenom postala živi dokaz da zakon privlačnosti zaista postoji, samo što sam umesto pozitivnih stvari, preprogramirana okolnostima koje su me zadesile u životu, veoma uspešno privlačila neviđene, skoro morbidne događaje, nepovoljne po mene i meni najbliže.
Neću ulaziti u detalje i zadirati u svoju intimu da bih ilustrovala uvod o onome o čemu zaista želim da pričam, već samo hoću da približim čitaocu koja je moja polazna tačka sagledavanja fenomena motivacionog govorništva, u ovom konkretnom tekstu sa veoma jasnim povodom – gostovanjem Boba Proktora u Beogradu. Za one koji ne znaju, Bob Proktor je svetski poznat govornik, motivator, life coach, i veoma bogat i uspešan biznismen koji je proveo 55 godina života pokušavajući da odgovori sebi zbog čega je on sa dva meseca formalnog srednjoškolskog obrazovanja i bez centa u džepu uspeo za manje od pet godina da postane milioner, danas milijarder. Za one koji znaju – to je onaj matori od 83 godine, koji u filmu “Tajna” uvodi pojam “zakon privlačnosti” navodeći ga kao najveću tajnu civilizacije, koju razume i primenjuje svega jedan posto ljudi na planeti.
Verovala u ono što priča ili ne, rodila se jedinstvena prilika da ovog čoveka vidim i čujem uživo. Do sada nisam o njemu ništa ni znala, ni pokušavala da saznam, nisam još ni “Tajnu” odgledala. Ali znam da mi treba promena, da sam tu, na pola puta, i da mi se ne sviđa gde idem. Jednodnevni seminar, koji se održao u Sava Centru 5. novembra, 2016. godine reklamiran je pod parolom da će svako ko dođe, odatle otići kao promenjen čovek. Bila sam, ušla prva, izašla poslednja, ali – da li se to i desilo?
Proktor predaje ideju o zakonu privlačnosti i vibraciji koje naše telo odaje kako bi privuklo sebi ono što naša podsvest zamišlja. Cilj njegovog učenja je da preko svesti (jasno, glasno i svesno) damo podsvesti (koja nema filter za razvrstavanje stvarnog od imaginarnog) materijal i u neku ruku “komandu” šta zaista želimo u životu. Njegov metod je da preko imaginacije, vizualizacije svog cilja isteramo iz podsvesti ustaljenu paradigmu, koja preko naše svesti i tela upravlja našim navikama, rutinama, uspesima, neuspesima… i umesto stare, stvorimo novu paradigmu, koja je povoljna po nas i u skladu sa našim fantazijama. Suštinski, cela filozofija bi se svela na onu parolu: “Kakve su ti misli, takav ti je život”.
E sad, Proktor pojašnjava sve te nivoe svesti koje posedujemo, što je zapravo sadržaj bilo koje knjige tipa “Moć podsvesti” Džozefa Marfija ili sličnog sadržaja koju je svako od nas bar jednom držao u ruci, ili pročitao neki samopomoćni tekst na tu temu. Zato sam se prvih šest sati od osmočasovnog predavanja pitala ko je taj koji je dao i do 560 evra za ovo bananalno, anemično i pomalo površno predavanje o nečem što svi već znamo. Međutim, u poslednja dva sata je postalo jasno šta je to što vredi kod Proktora – prvi put mi je jasno, nacrtano kao za dete, pojašnjeno zbog čega je teško te loše, ukodirane paradigme probiti (to naziva linijom terora) i zbog čega najveći broj ljudi odustane ili se vrati na staro, i nikada ne uspe, već živi jedan prosečan život, uljuškani u svakodnevnicu – što je ujedno i ključ njegovog predavanja, odnosno ono zbog čega ga treba odslušati i poslušati, i gde ta unutrašnja promena počinje.
Do tog trenutka moje beleške su se svodile na spoljašnje utiske o ovom vitalnom starcu, jer je njegova fasciniranost sopstvenim uspehom, ideopoklonstvo novcu i zaintirigiranost psihom, iako temeljna, negde vrlo banalna, pa i ulična. Proktor i sam tvrdi da je sve naučio “na ulici”. Ali ni na tren nisam potcenila njegov 55-godišnji angažman u otkrivanju tajne sopstvenog uspeha, smatrajući da je to period za koji i da ništa nije uspeo sam da zaključi, prosto zakonom verovatnoće morao da se bar saplete na jednu dobru ideju.
Ono što sam shvatila je jednostavno: ako vam neko ukaže univerzalno gde je greška i pokaže kako ta greška funcioniše i zbog čega se ponavlja, i ako se vi pronađete u tom šablonu i uklopite u taj univerzalni kalup pogrešnih koraka – vi ste automatski promenjeni samim tim saznanjem. Koliko će ta promena da traje, da li samo tih par trenutaka spoznaje gde je greška ili će vas držati neko vreme, ili čitav život, zavisi samo od vas. Jer ništa, i za to mi ne treba Bob Proktor da mi otvori oči, ne može da se učini bez osnovna tri napora – bez odluke, bez volje i bez discipline. I to je toliko banalno i jednostavno, kao koračanje – sad sam ovde, a želim da budem tamo – da vas prosto naljuti. U toj jednostavnosti i puštanju, odnosno popuštanju otpora prema ideji, mašti, fantaziji – šta to zaista hoću – da se razvija i dobije svoj život, ujedno je i jedino rešenje.
Sve se svodi na veru. Ili veruješ ili ne veruješ u sebe i svoj uspeh. Bob Proktor govori o univerzalnoj inteligenciji koja se nalazi u svakom od nas, materiji koja u svojoj osnovnoj čestici nosi svu mudrost od nastanka zemlje. Da smo, kao što i Monserati program podizanja dece postavlja stvari, rođeni kao napunjena čaša koju oblikuje naše okruženje i iskustvo, a ne kao prazna čaša koju okruženje i iskustvo treba da napune. Da što nam je luđa ideja treba da budemo istrajniji u njoj, da više maštarimo i više sebe ubedimo u njeno stvarno postojanje.
Jednostavno reče: “- Ako ga držiš u glavi, mozeš da ga držiš u ruci”. I da se odupremo okruženju, njihovom ograničenju i njihovim strahovima i manjku mašte, koliko god tvrdili da smo ludi. Jedva sam obuzdala đavola sa ramena da mu ne postavim pitanje: “- Zar nisu ludnice prepune ljudi koji žive u drugoj realnosti i zar nije upravo to što vi očekujete da mi uradimo?”, ali nisam želela da se zamerim masi, jer je publika većinski bila očarana sa autoritetom govornika, zbog čega bih verovatno završila na lomači na sred bine.
Mogla bih satima napred-nazad o tome šta je govorio, jer tu je bilo fascinantnih poruka koje bi mogle da pomognu baš nekom od onih koji čitaju ove redove. Ali da se njegove reči ne bi izgubile negde u interpretaciji kroz moje filtere, i da ne bih previše opterećivala ovo pisanje teorijama, objašnjenjima i grafikonima, imate i ceo sadržaj njegovog predavanja. Ko zna, možda neko od čitalaca bude upravo taj koji ce da uđe u taj zagonetni jedan posto populacije koja ovaj zakon privlačnosti zaista razume i zna da primeni.
Mada nijednom nije rekao reč “izbor”, moj zaključak bi bio da je sve stvar izbora. Kako ćemo da primimo ili odbijemo sopstvene misli, pozitivne i negativne sugestije svog okruženja, okolnosti… Kako biramo da se nosimo, odnosno prihvatimo ili odbijemo strahove, frustracije, ankcioznost… Kako ćemo da usmerimo svoju energiju, volju i maštu. Prema Proktoru, sve je to individualno i iznutra, a pokreće ga univerzalna sila koja se nalazi u nama, što je veoma moćna, osnažujuća misao.
Zamisli, život zavisi od nas, a ne od onoga što nam je servirano, i to samo zahvaljujući jednoj jedinoj pozitivnoj misli – koju sami treba da zamislimo. Neminovno je da se tako prave šampioni. I neminovno je da pojedinac mora da bude mnogo jak da bi pobedio sve svoje demone koji ne žele da odu, niti mi želimo da ih oteramo, jer u tom slučaju zlo koje poznajemo je manje strašno od iskoraka u mrak koji ne poznajemo.
Ono što nije ohrabrujuće je da i sam predavač kaže da i kada savladamo sve ove prepreke, i zakoračimo, strah ne odlazi, on je kao i sumnja – tu, na svakom koraku u nepoznato. Kaže: “Oko vas je mrak na svakom koraku. Nećete znati šta radite. Padaćete sigurno. Okruženje će da vas posmatra kao ludaka. Ono što je važno je da ne odustajete. Nikad. Iznova. I iznova. Trebate samo da verujete bez zadrške. Nećete znati gde idete jer će vas voditi sama vibracija tela, i nećete znati ni kako ste stigli, samo ćete znati gde ste, kad tamo stignete. ”
I da sumiram. Da li verujem Bobu Proktoru da zakon privlačnosti zaista postoji? Da. Kao što sam rekla na početku, ja sam živi primer da stvari mogu da se privuku, samo što su moje misli bile izopačene kao u iskrivljenom ogledalu. Da li me košta nešto ili smeta da pozitivno razmišljam? Ne. Da li mi je teško da tako razmišljam? Pa nije lako, ali se borim. Da li se osećam dobro kad tako razmišljam? U početku je zvučalo blesavo, ali sad se slatko nasmejem i osećam pozitivno. Da li je to promena o kojoj je Proktor govorio? Ne znam. Ali jednu rečenicu mu priznajem da je usađena večno, za ceo život: “Vi ne možete sebi da priuštite ni pet sekundi negativnog razmišljanja o sebi”. Da li sam se zbog nje suštinski promenila? Jesam. Zato što znam posledice negativne sugestije i strahova, i ne želim više tako da živim.ž
Autorka: Marija Zarić
