Nakon petnaest hiljada fejsbuk statusa, pretočenih u tri knjige, Nemanja Stanković još uvijek nije siguran kako da predstavi ko je zapravo on. Ali je zato u stanju da odgovori na razna pitanja Lole o svom pisanju, traženju, pronalaženju, ali i ponovnom gubljenju. Žene, koje su u glavnoj ulozi u njegovom životu dobile su posebno izdvojene odgovore od ovog šarmantnog, bestidnog, ali i neuporedivog autora, koji je otkrio i zašto je feminista. U sklopu svog predstavljanja prilikom pripreme ovog intervjua, poslao nam je i svoju ponudu sa gostovanja pa aplelujemo na banjalučane da ga što prije dovedemo, jer skromno traži samo pokrivanje putnih troškova i šank sa pivom. Tamo bi nam ujedno mogao i predstaviti svoja djela.
Uobičajenu floskulu traženja književnih preporuka, u rangu sa porukama i savjetima za čitatelje, vješto si ukomponovao u zbirku svojih fejsbuk statusa pod nazivom „Neka dobra knjiga“, a onda se desio i svojevrsni nastavak „Neštozačitanje“. Ima li uopšte smisla davati književne preporuke temeljene na doživljaju individue koja na taj način usmjerava masu?
Preporuke za čitanje su, verovatno, najbolje što imam da dam svojim ljudima, odmah posle preporuka za filmove, komplimenata, zagrljaja, neskafe, toplog sendviča, margariniranih kokica, YT linkova i poljubaca s jezikom. Samo čitanje je superprivilegovan dijalog sa najblistavijim i najizdašnijim duhovima i umovima, pa zašto onda ne bih uputio svoje redovne sagovornike na svoje vanredne sagovornike? Volim da spajam ljude, ne samo sa sobom.
A individue koji na taj način doživljavaju književnost, kao “nekudobruknjigu”, kao “neštozačitanje”…ne sviđa mi se što ih tako potcenjivački nazivaš, ja ih veoma cenim, oni su jezgro moje publike, jer sam zbog forme omiljeni pisac onih koji ne čitaju i njima sam i posvetio svoje prve dve knjige.
Izjavio si kako nikada nisi imao za cilj objaviti knjigu, jer da jesi, vjerovatno to danas ne bi izgledalo tako kako izgleda. Međutim, shvatio si da razni ljudi objavljuju razne sadržaje. Je li tvoje objavljivanje knjiga imalo određenu dozu bunta i suprotstavljanja tome, jer si spojio naizgled nespojivo. Statuse na društvenim mrežama i književnost.
Bunt je bio samo protiv sebe, protiv svoje inertnosti, neostvarenosti, frustriranosti i kompleksa. Svaki dobar status je bio besna reakcija na ono što sam bio pre nego što sam postao ono što jesam. Svaka potpisana knjiga, svaki dati intervju, svaki ugovoren nastup, svaka advertajzing nagrada, svaki pravovremeni odgovor svakome na svaki sms ili mail, svaka nestartovana i svaka u krevet neodvedena devojka, svako posvećivanje tuđim problemima, svako podeljeno razmišljanje, svaka shvaćena istina, svako novo poznanstvo sa fantastičnim osobama…to je bila moja osveta sebi. A to što sam svoj sveprisutni i hronični bunt pretvorio u knjige, pa, i to je, valjda, deo bunta. Protiv književnosti, na primer, zašto da ne.
U svakoj od tvojih knjiga, predstavljene su jasne, svakodnevne situacije bilo koga od nas. A opet, sa tvojim ličnim pečatom i prepoznatljivošću. Poredili su te sa mnogima, što je dosta nezahvalno, jer kao što si navodio, starija publika će znati da na njih ne ličiš, a mlađoj ta imena svakako ništa ne znače. Ko si zapravo ti i kako opisuješ svoj umjetnički izražaj?
Svoj umetnički izražaj opisujem kao fundamentalno neumetnički. Ili antiumetnički. Moj izraz je jezivo bukvalan, ne samo zbog evidentnog odsustva talenta za simboličku ekspresiju, nego i zbog toga što mi je užasno stalo da moji ekscentrični stavovi budu shvaćeni i prihvaćeni. Volim da mislim kako su moji statusi potencijalno nedostajući delići celovite istine. Tragam za onim što mi se čini da drugima promiče, a svi su svesni da taj preostatak postoji. U tim svojim opservacijama i filozofemama, ne pretendujem na tačnost, nego na istinitost. Utoliko su pretenciozniji.
Na pitanje ko sam ja, odbijam da ti normalno odgovorim. Objavio sam 15 hiljada statusa i tri knjige da bih postao neko i nešto i očigledno nisam uspeo, tako da ne bih dalje pokušavao. Ali slatka si, pa stoga, I’ll give it a last try: Ja nisam sopstveno vlasništvo. U tome je moje bogatstvo: u neposedovanju sebe. Ne znam tačno ko ili šta je to prema kome osećam neuporedivo veću odgovornost nego prema sebi, ali sam siguran da stepen svoje ostvarenosti i zadovoljstva merim isključivo procenom upodobljenosti sa “voljom” onoga u koga/šta imam apsolutno poverenje. A tako nešto/neko definitivno postoji i nije Ja, ali Ja jeste deo toga. Svi mi jesmo “ja”, samo što je ta zamenica nemerljivo obuhvatnija od lične, čak i kad je u množini. Naravno, to je svakako nekakav bog.
Ko bi drugi bio? Načetak tog odnosa mi je doneo neviđenu slobodu, pravu slobodu, onu koja isključuje i spoljašnje i unutrašnje prinude, slobodu da svakome dam svaku slobodu, slobodu koja mi dozvoljava da o tome pišem na ovakav, anahrono i bestidno neciničan način, slobodu da se ne poslušam ukoliko mi se ne sviđa to što govorim, slobodu da se ne složim sa sobom ukoliko ne verujem u ono što mislim, slobodu koja me oslobađa prinude da budem slobodan. I am the only none.
U jednoj od knjiga navodiš:„To što je ovo moj profil, ne znači da ja pišem. To što ovo pišem, ne znači da sam to ja. To što sam ovo ja, ne znači da je ovo moj život. To što je ovo moj život, ne znači da ga živim. To što živim, ne znači da postojim. To što nešto znači ne znači ništa. Sve je to samo loše opravdanje za još gore postojanje“. Šta zapravo znači tvoje postojanje i stvaranje u svijetu iluzija?
Tu sam govorio više o značajima, manje o značenjima. Meni su značajnosti značajne, značenja su nestalna. Od svega bitnog, najbitnije je utvrditi šta je bitno. Postojanje je, svakako, bitno. Život ne toliko, život je samo deo postojanja.
Ne smatram svet iluzijom, čak ni ovakav. Pre ga smatram tužnim nizom propuštenih sjajnih prilika, svet kakav jeste je nepregledni niz “stativa”. Ogrezli smo u kolektivni kukavičluk, slugeranjstvo je postalo dominantan model ponašanja. Ljudi su Odustali, ne bore se, čak ni za malopre pomenutu slobodu od unutrašnjih prinuda, a kamoli jedni za druge, a ponajmanje za ideale. Jedina borba od koje čovek nije odustao, a nije odustao samo zato što nagonski nema tu opciju, je borba za preživljavanje. A to je ontološki minimum, to je bezrezervno prihvaćen život na rezervi. Takav čovek nije moj čovek. Moj Čovek treba da teži bogolikosti, da izvinete na izrazu. Jedino ako konstantno teži idealu, punoći, može u nekom trenutku dopreti do svog nivoa. Svakako, sigurno nikada neće postati Bog, ali će možda nekad postati Čovek. Dakle, otvorite pivo, zapalite pljugu, udobno se zavalite i pustite biće da sprovodi vrlinu.
Od svih društvenih mreža izabrao si Fejs, a za Tviter si istaknuo kako imaš previše karaktera. Možeš li povući paralelu i sa književnosti danas. Čitamo li samo ono što je kratko, precizno, servirano bez motiva da nešto otkrivamo više?
Nisam pročitao ovo pitanje do kraja, nisam imao koncentracije.
Kao što uporno mantram, ne verujem u misao koja ne može da stane u jednu rečenicu. Ta misao se može podeliti u 15 hiljada rečenica, ali mora stati u jednu. “Statusisepišuspojeno a postuju odvojeno”. Možda je to posledica mog profesionalnog deformiteta, a možda je neki strukturniji poremećaj ličnosti, ne znam. Uglavnom, ne vidim zašto suština ne bi mogla stati i u famoznih 144 karaktera. Verovatno je problem to što ja pisanje smatram komunikacijom, a pravi pisci ga smatraju stvaralaštvom.
Iskreno, spadam u čitaoce koji nikad nisu razumeli smisao iscrpnih opisa, mahnitog detaljisanja, gomilanja likova itd, get to the point, (wo)man, poštuj moje vreme, zaboga. Vreme je jedini neobnovljiv resurs i njime se mora ekonomično raspolagati. A jezik se može arčiti u nedogled, što i dokazujem svojim pisanjem. Ovde prestajem sa odgovaranjem, jer kapiram da su čitaoci prestali da me prate već kod reči “mantram”.
Vjeruješ li da bi tvoja djela bila tako zapažena i uspješna da si odabrao drugu, dužu formu. Zahtjeva li ona i drugačiju publiku?
Nisam mogao da odaberem dužu formu jer je nikad nisam ni birao. Štaviše, pre fejsbuka uopšte nisam ni pisao. Kratka forma je moja prirodna mera, funkcionišem “na dah” u svemu, pa i u pisanju. Zato, recimo, očajno plivam, jer ne umem da ravnomerno kontinuirano dišem. Duboko udahnem i ne zaustavljam se dok punim intenzitetom u cugu ne istutnjim taj udisaj. Razume se, to ne može trajati dugo. Onda sledi period rekuperacije, pa sve ponovo. Konstantno sam diskontinuiran. Srećom, takva je i pažnja “moje publike”, fragmentarna, sporadična. Siguran sam da bih u dužim formama bio totalno van forme. Niti sam ja pisac, niti je moja publika čitalačka. I svi srećni.
Treća knjiga „Knjiga žalosti“ posvećena je svima onima, koji su ti pomogli da preživiš onu kojoj si posvetio prošlu knjigu. Žene te u velikom broju i prate, ali šta navodi tebe da pratiš tu jednu?
Ne pratim je, zapravo, blokirali smo se. To je svojevrsni gest ljubavi. Eto, ta jedna je u međuvremenu postala jedna druga, ali to je i dalje Jedna žena. Valjda ista on/a koju svi tražimo, uporno ne shvatajući da ne postoji “the one”, nego da smo mi oni koji treba da postanemo nekome “the one”. Naravno, ljubav je večna ili nije ljubav, sve što se ikada dogodi, postoji zauvek, tako da tu ženu (ustvari devojku, mlada je) i dalje volim, samo što sam posle godinu i po dana teške tuge prihvatio da shvatim da sem već voljenih postoji još veoma voljivih, ako ne i voljivijih koji su, gle čuda, u stanju da nas čak i vole. I žao mi je što je tako. I super što je tako.
S obzirom da si po zanimanju copywriter i da se baviš marketingom, preplićeš li sebe u želji da nekada i svoje radove skratiš, promijeniš, urediš i pojednostaviš, baš kao za reklamni džingl. Jesi li ikada u konačnici zadovoljan napisanim?
Jesam, uvek sam zadovoljan čim kliknem “post”. Nisam perfekcionista, naprotiv, lenčuga sam neopevana, samo sam maničan, pa me to vadi i čini produktivnim. Rekoh malopre: kratka forma mi je prirodna mera sebe, tako da mi je tehnologija rada u advertajzingu i pisanja statusa istovetna, barem tu nema podvojenosti: Duboko se koncentrišem, stavim intuiciju, razum i emocije u protočnu komunikaciju i rezultat toga je uvek isti: slogan, scenario, status ili SMS super ribi, sasvim svejedno. Jer svi pomenuti “žanrovi” imaju ista pravila: kratko, jasno, relevantno, istinito, autentučno, efektno i emotivno.
„Rekla je da više neće da razgovara sa mnom o nama. Pa sam morao da napravim knjigu. Jebiga, to je bio jedini način da kažem šta imam, a da me ne prekida“. Jesu li muško-ženski odnosi zaista zasnovani na tome da pričamo, bez da slušamo i da govorimo, bez velikog smisla?
Uh. Nadao sam se da nećemo doći do ove teme, jer od nje nećemo moći da odemo. Međupolni emocionalno-erotski odnosi su mi opsesivna tema, jer sam uveren da na njima počivaju sve civilizacijske i kulturološke postavke. Njima smo određeni, pa je tragično to što ih ne određujemo, nego samo konzumiramo zatečene modele ponašanja i odnošenja. Totalno smo inertni i nekreativni kada je ovo, kardinalno važno područje življenja u pitanju. Svako drži svoju tradicionalnu busiju, svoje, od tate ili mame nasleđene poluge moći nad drugim polom i brutalno ih zloupotrebljava. Muškarci se svete ženama patrijarhalnom dominacijom za njihovu bioseksualnu supremaciju, žene se svete muškarcima bioseksualnom supremacijom za njihovu patrijarhalnu dominaciju i tako u krug. Budalaština.
Iscrpljujemo se u konfrontacijama, služimo se uslovljavanjima, ucenama, manipulišemo u borbi za sticanje moći nad Drugim, umesto da, prosto, sarađujemo, da razgovaramo, osluškujemo se, naizmenično ugađamo. Mislim da treba bataliti ekonomski i tehnološki razvoj i organizovati planetarnu muškožensku konferenciju u trajanju od 20 godina, kako bismo došli do barem malo boljeg ženskomuškog Dogovora nego što je ovaj koji je na snazi milenijumima i urokuje patnje, razočaranja, porodično nasilje, pa posledično, čak i ratove.
Otvoreno pokazuješ emocije i daješ uvid hiljadama ljudi u svoje najintimnije dijelove srca. Postaje li patnja ublaženija kada je tako dijeliš na društvenim mrežama?
Mogu sasvim kvalifikovano da kažem da se patnja najbolje ublažava osvešćivanjem uzroka i sadržaja patnje. Pisanje o patnji svakako jeste jedan od načina za postizanje ovog cilja. Kolateralna korist ovog procesa su podrška i empatija koju dobijate od fb prijatelja i čitalaca. A možda i objekat patnje vidi koliko patite za njim, pa se sažali, ali to je malo verovatno. Zaljubljenost je pouzdan način da se ogadite onome kome želite da se svidite. Pogotovu nesrećna zaljubljenost.
Ne mislim da radim ništa što inače ne rade muzičari, pesnici, romanopisci, Marina Tucaković ili T.S. Eliot: ispovedam razmišljanja o svojim emotivnim stanjima. Samo lošije. Šta je u tome neobično? Navedite mi pesmu u kojoj su njih dvoje bili u skladnoj vezi od njenog početka do kraja života, u kojem je, ono beše, filmu glavni junak savršeno racionalan, integrisan i uravnotežen, kako se zove onaj roman čiji junaci nisu morali da se bore za svoje ideale i da zbog te borbe trpe? There is no such a thing, dragi moji.
To treba i vi da radite: pišite, pevajte, crtajte, pričajte o svom iskustvu bivanja čovekom na planeti Zemlji. Jer bilo kakvo stvaralaštvo ispunjava čoveka, dok konzumacija makar i vrhunske umetnosti ipak samo ispunjava vreme.
Kakva je uloga žena u tvom životu, s obzirom na to da su i inspiracija, ali i tiha patnja, kao i razlog za bankrotiranja. Kako materijalna, tako i emocionalna? No, uprkos svemu, ističeš da si feminista?
Uloga žena u mom životu je – glavna. Od svega što postoji na svetu: od svemira, prirode, umetnosti, nauke, tehnologije, putovanja, hrane, dece, sporta… meni se najviše sviđaju i najzanimljivije su mi žene. Možda zato što smo isti na potpuno drugačiji način, ne znam, uostalom, nije ni bitno zašto. Nije mi potreban nijedan razlog za to, kad znam da je tako. A kad nešto znaš, ne moraš to i da razumeš. Tako i ja žene ne razumem uopšte, ali ih znam u dušu, pod uslovom da je imaju. Volim da verujem kako imam hipertrofiranu animu, da je negde je na 49%, barem se nadam da ne ide preko, ali ni ispod toga.
Naravno da sam feminista, i to ne iz isključivo humanističkih i pravdoljubivih razloga. Pa svakom samouverenom i u svoj seksualni identitet sigurnom muškarcu je u apsolutnom interesu što emancipovanija i slobodnija žena. Od takve će dobiti neuporedivo više razumevanja, inspiracije i užitka nego od falokratijom kastrirane poslušnice.
U posljednjoj knjizi govoriš i o tome kako se ljudi ne pronalaze, već samo sudaraju prilikom paničnih pokušaja bekstva. Pokušavaš li ti pobjeći i od poglavlja „osrednjih godina“ osjećajući se pri tome kao jedanaestogodišnjak, u tijelu dvadesetogodišnjaka, sa izgledom tridesetogodišnjaka i nešto starijom ličnom kartom?
Nigde ja ne bežim. Naprotiv, u sve srljam. Želim da iskusim stvari tamo gde nastaju, u njihovoj materici. Želim da spoznajem i osećam koliko kod mogu da podnesem.
Nigde ne bežim. Ni od vremena. Neodustajno i tvrdoglavo stojim u svojoj vremepostornoj tački, a vreme neka ide gde hoće, kojom god putanjom i brzinom. Starenje me ne interesuje, pa ga, izgleda ni ja ne interesujem, srećno se ignorišemo decenijama. Zahvaljujući srećnoj semantičkoj okolnosti našeg jezika, mi sve svoje godine imamo, dok, recimo, anglosaksonci Jesu svoje godine: “I am 44”. No, bro, you see, I HAVE 44. Ja IMAM sve svoje godine: i 3 i 7 i 14 i 25 i 33 i 44. Ja njih imam, ne one mene, njima raspolažem i koristim po slobodnom nahođenju i prema trenutnoj potrebi. Ja sam mlad čovek koji ima dosta godina i nameravam da to ostanem do kraja života, ako takvog nečeg uopšte ima, a verovatno ima, jer život je nedovršiv. Zato mora biti konačan. Budući da ne znamo kako da ga okončamo, on mora okočati nas.