Da ne znaju koleginice, anketirane su odabrane kolege koji, uz svoj načelan pristanak (prvo im je postavljeno pitanje hoćeš li da učestvuješ, pa tek objašnjeno u čemu), ulaze u bubanj, a potom se izvlače parovi. Kolega iz bubnja koleginicu kojoj je na toj kocki pripao vodi na ručak, o trošku firme, a u toku radnog vremena.
Da im se ukaže dužna pažnja koju zaslužuju i svih drugih dana kada ostaju prekovremeno, nose posao kući, rade dok su na odmoru, guraju decu da bi odgovorile na još jedan poslovni mejl ili pak i ove večeri ostaju u tišini i praznini doma svog, eventualno s kućnim ljubimcem, venčane za laptop.
Simpatije izaziva zamišljeni prizor kako dvoje po dvoje zamiču iz firme u obližnji restoran. A onda tamo, bez spajanja astala, u parovima ćaskaju o tenderima, profitu, zaostalim isporukama… Šta li će dalje biti?
Da mi krhko znanje dozvoljava, uporedila bih tu lutriju sa popularnim rijalitijem po mnogo više osnova, ali nažalost baš ništa sem naslova o tome ne znam, pa ne bih da spekulišem. Parovi.
Kad bi na ovakvu ideju došao direktor jednog drugog preduzeća, a koji je kao problem u godišnjem osvrtu na poslovanje istakao to što je zabrinjavajuće veliki broj zaposlenih nevenčano tj. neupareno – ovakav poduhvat bi se verovatno razumeo kao mačizam. Ali u bubanj bi se ubacile neuparene koleginice i kolege pa kao na semafor žurci – staviš narukvicu i drugi znaju kako da ti se obrate. Znamo zašto smo tu, pa ćemo videti šta li će dalje biti. Oduvek je i s razlogom bilo provodadžija.
Međutim, u lutriji o kojoj govorimo, kriterijumi su posve nejasni. Pre svega, nisu sve kolege pozvane. Kad bi smeli, muškarci bi se zato požalili na diskriminaciju. Ali sindikata nema, a kad bi ga bilo, ne bi ovo bila jedina tema. (Te teme, upućeni savetuju, najpreporučljivije je pokrenuti na sudu u slučaju otkaza.)
Uz to, neko, njihove rođene žene na primer, u ovome bi mogao videti pokušaj organizovanog švaleraja, pa bolje da mudro ćute i trpe. Dalje: kada se prebrojalo da onih pozvanih nema dovoljno, kao u svakom dobrom menadžmentu, pribeglo se planu B – jedan kolega vodiće dve koleginice!
E tu su već ovi što nisu pozvani u bubanj žestoko diskriminisani! I to što neće jesti na firmin račun, a i to što su, ma kakvi parovi, izopšteni iz čuvenih trojki. A trojke su, Đuro, šta? Erotski san svakog smrtnika pa bio on i direktorka. Ne bre, osnovne jedinice diverzantskih trupa.
I evo nas na planu C: ipak četverac. Dve koleginice koje se dogovore, frajeri koje dobiju zajedno vode na ručak. Opa, proširujemo mogućnosti! Jer sad možemo i da se džoramo. Ne zna se gde se ide, to je za obe strane iznenađenje, a protokolom se preporučuje umerena zabava. Nisam sklona citiranju omraženih tipova, ali „definiši umerena zabava“? Ima još: ako je izvučeni kolega tog dana zauzet, tražimo naknadni termin!!!
Ne zna se najzad ni kako će se izvlačiti iz bubnja. Da ne bude nameštaljki? Da direktorka nije unapred sačinila studiju izvodljivosti? I podvodačica ja bilo oduvek!
Nije lako izmeriti ko je ovim genijalnim izumom više ponižen. Zamislite sebe u ulozi bilo koje strane:
– žena koju niko ne pita (praznuje se Dan ravnopravnosti žena!) za mišljenje o „projektu“ u koji će biti doslovce ubačena kao puki objekat;
– žena čiji muž/momak na Dan žena vodi na ručak ženu koja ga je dobila na lutriji;
– žena čijeg ćemo muža/momka evo odmah etiketirati kao „Balkanca“ i koja, da bi izbegla bračnu svađu, odlučuje da ovaj događaj pretvori u svoju mračnu tajnu;
– muškarac koji nije pozvan da učestvuje u nečemu što se predstavlja kao tim bilding tj. jačanje duha zadruge;
– muškarac koji je pozvan i pristao je iz lojalnosti firmi svestan da ga kod kuće čeka milion potpitanja umesto uobičajeno prijatne večeri i redovnog seksa;
– muškarac koji nije pristao ali već strahuje kako će se to odraziti na njegov dalji tretman u firmi;
– muškarac čija je žena već ručala, a on rezervisao u prestižnom restoranu…
Otkad sam u prvoj mladosti gledala kako, puštena ranije s posla, žena trpa povrće u finu žensku torbu, i hita kući da se sita narinta pre nego što svi dođu, za mene, koja sam i bez predznanja držala do načela prvog talasa feminizma u vreme kada je već zapljuskivao treći – u tom prazniku od samog naziva pa do svih načina upotrebe „odozgo“ nešto je škakljivo.
Da mi upućeni prijatelj nije pričao kako se u Holandiji raspravlja o ukidanju zakona o legalizaciji prostitucije, jer ima loših nus-pojava, i dalje bih smatrala da je jedini doličan način obeležavanja Dana žena priznavanje radnog prava prostitutkama. Ovako ni to. A nijedan oprobani način čestitanja nije mi po volji: ni karanfil, ni vaučer za spa centar, ni raniji odlazak kući, keš, romantična večera za dvoje, sindikalno putovanje, kao ni naglašeno uvažavanje od strane jačeg pola.
Istovremeno mi je jasno koliko i muškarcima nije lako jer uopšte ne znaš kakvu će reakciju izazvati ophođenje prema ženama toga dana. Neka se vređa što joj čestitaš, neka što joj ne čestitaš…
Ali nije ovde reč o pojedincima, niti dižem glas protiv neusiljenih šema na poslu.
Ova upotreba „odozgo“ je više nego radikalna i naivan bi mogao pomisliti kako je rečena nadriemancipovana direktorka simpatizerka neke žestoke struje savremenog feminizma. Ma kakvi! Ona samo opravdava svoju platu i implementira sveže ideje u postizanje targeta. Ona samo želi bonus. Ona samo nema pojma ni o maršu praznih šerpi, ni o Klari ni o Rozi, koje bi s pravom bile očajne videvši šta je nama njihova borba dala.
Tom očaju u potvrdu koliko smo vek docnije, bez obzira na pol, ravnopravno obespravljeni, robovi pred robovima kapitala, pridodajem činjenicu da tekst potpisujem pseudonimom. Jer, možda nisam uvređeno zvocavo žensko. Možda sam muško kome se plače.
A da nisam dobro obaveštena konkurencija?!
Bonusa što se tiče, molim vas, onako solidarno i ljudski – neka ga primi.
