Čovek obožava Ženu otkako je sveta i veka. Poslednjih sto godina Žena ima i svoj svetski dan. A šta će joj, ako je samo jedan? Kad si Njeno veličanstvo – Žena ne smeš da pristaneš na manje od celogodišnjeg (i celoživotnog) obožavanja. Al’ prvo moraš samu sebe da voliš, jer je tako lepo biti Žena.
Neki misle da je 8. mart samo fora da cvećare zarade i da se kolektiv proveseli u nekom restoranu. A u stvari, ne vide da je u dvadesetom veku Žena dobila pravo na trudničko bolovanje, pravo glasa, istu platu za isti rad, pravo da misli i sve što misli kaže, pravo da se ostvari kao ličnost – a ne samo kao kuhinjska mašina za rađanje dece. Žena, pčelica radilica, dobila je svoje pravo da zasija – na filmskom platnu, na televiziji, kao šefica, kao sve što poželi. To ne može zaseniti nikakva cvećka. (A bogami, ni terevenka u kafani.)
Žena je oduvek bila sve i oduvek su pokušavali da je smeste u onu drugu kategoriju – SVAŠTA. Od davnina procenjivana kroz fizičko, kroz mogućnost da rodi, usisa, opere i skuva, velikim koracima, u ravnim cipelama ili na štiklama – Žena je zakoračila u 21. vek. Ja još ne mogu da poverujem da danas postoje ljudi koji kažu: „Ženi je mesto u kuhinji“. Ili: „Šta će ti master, rađaj decu!“ ili „Evo vam vaša emancipacija, sad rmbačimo i na poslu i kod kuće!“
Nedavno je jedna žena rekla: „Osmi mart? O, pa nemam neki definisan stav o tom prazniku, ali može poklon!“ I tu me je spucalo. Kako smo od Žene na početku 20. veka, od Žene sa velikim Ž koja se bori za svoj glas (u svakom smislu), stigle do žene (a gle, malo ž) kojoj je dosta jedan karanfil i koju mrzi da izađe na glasanje?
„Ali, nedelja je“, rekla mi je. „To mi je jedini slobodan dan. Moram da operem veš i da opeglam sve ono što se nagomilalo. Treba da skuvam ručak za naredna tri dana. Ako stignem, da se poigram malo s ovim mojim detetom. Kako misliš da stignem na glasanje? I bez mene će izglasati isto!“
Nije kriva naša Žena. (Da, veliko Ž.) Nije kriva, jer se kod nas i dalje od nje očekuje isto kao i pre 100 godina. Da završi sve obaveze u kući, pa posle, ako hoće, neka glasa, studira, radi. Može sve, ako za ručak ima kuvano. Možda negde na Zapadu ona može da bude kancelarka ili predsednica države, kod nas će joj procenjivati pravo i na ženski rod tih titula.
Kod nas će je osuditi ako poželi da napreduje u poslu. Kod nas će je saletati podsticajnim sloganima da rodi. „Rađaj, ne odgađaj!“ Šta znam, ja nekad ne mogu da ne odgodim jutarnji alarm za buđenje, a kamoli tako veliku životnu odluku. Negde sam pročitala da je za Ženu jedino više poražavajuće od toga da je posmatraju kao seksualni objekat, to da je tako ne posmatraju. A jeste li probali da u Ženi vidite osobu, a ne pol?
Evo – Žena je biće. Živo stvorenje. Ona ima pluća koja dišu. Ona ima srce koje kuca. Ona ima glavu koja misli. Na njenim kostima je meso. Na njenim mišićima – koža. Ona je nekad bila devojčica. Igrala je žmurke i pravila kolače od blata. Učila je da piše na zidu dnevne sobe. Mama i tata su je oblačili – čas u haljinice sa čipkanom kragnom, čas u šarene šuškave trenerke. Ona je išla u školu. Sa svoje dve noge i svoje dve ruke. Učila je tablicu množenja i deljenja. Učila je raznorazne tablice i tabele. Tu je negde na kraju osnovne škole shvatila da postoje kalupi u koje pokušavaju da je smeste. Pomalo se otimala, pomalo pristajala. Iz devojčice u devojčurka, pa u devojku – do Žene. Sa svim obavezama, ulogama, pravilima i pravima – do Žene.
Nedavno, u porodilištu, jedna Žena mi je rekla: „Posle maratonskih kontrakcija i odjednom „hitnog“ carskog reza, prvo sam pomislila kako je baš tužno to što sam rodila devojčicu. Jer će se onda i ona jednog dana mučiti ovako kao ja. Kako je samo lakše kad si muško!”
„Da, ali je mnogo lepše kad si žena“, rekla sam joj.
Jer Žena je, ma šta ko rekao, ipak institucija. Možda i najveća institucija čovečanstva. Jer samo žena može biti majka. Jer samo žena može biti tetka. Jer samo žena može biti sestra. Jer samo žena može biti baka. Zamislite samo svet bez svih njih. Mene ta praznina zaboli kao da me je neko šutnuo u stomak.
Setite se tog osećaja kad sledeći put kažete: „Ma, dosta joj je i jedan karanfil.“
Setite se tog osećaja kad sledeći put kažete: „Ma, dosta mi je i jedan karanfil.“