Magazin za nju. I njega. Ali on čita krišom.
Oštro i strašno. Eto tako može da ti se promeni život posle jednog telefonskog poziva.
Martin jede burek. Masnim prstićima dodiruje očeve ruke.
– Udaj se za mene! – rekao mi je Žmu dok smo doručkovali.
Aska ima nešto da vam ispriča…
Gledala sam „Autoportret“ sa Ljubivojem Ršumovićem. Kaže njegov sin Vuk Ršumović kako ga nikad nije pitao, a uvek ga je zanimalo, je li za njega napisao pesmu „Vuče, vuče, bubo lenja“ i ako jeste: šta je hteo time da mu poruči?
Razboleli smo se od zaljubitisa. Nije baš stvarno moguće da mi se naježi koža kad me slučajno dodirneš u hodniku. Nije baš stvarno moguće da još postoje slučajni dodiri. Naši. Ne posle ovoliko godina.
– Šta ako ja budem jedna od onih koje nikad ne prežale bivšeg?
– Ne postoji tako nešto, rekla sam joj i zagrizla jabuku.
– Šta ne postoji? Nepreboljevanje? Bivši? Takav scenario?, ispitivala me je i nestrpljivo gledala kako se davim zalogajem. – Progutaj i kaži!
U jednom romantičnom filmu predvidljivog raspleta kaže jedan junak: „Život nisu samo venčanja, mature, rođenja. Život su i kazne, računi, saobaćajna gužva, neke teške i ružne, banalne stvari. Nije suština da juriš samo lepe događaje. Suština je da život provodiš s onim s kim ti saobraćajna gužva ne smeta.“
Ne znam da li smo i dalje oni isti ljudi kao što smo bili ono jednom na dolaznom peronu beogradske autobuske stanice. Sećaš se?
– Ali ti se nisi nimalo promenila, shvataš? Ja još ne znam da l’ si mi rekla da nešto ne možeš što si pre mogla, i to samo zato što imaš decu.
