Tad nije postojao Internet, niko nije imao Fejsbuk, a jedan brucoš je sa deset citata u rukavu muvao gimnazijalke kao Crnjanski i raskidao kao Elvis Prisli
– Dobro jutro, Nado, mogu li da dobijem jednu poštansku markicu?
Majka bi je pogledala s vremena na vreme onako pomalo tužno, ali sve bi na kraju stalo u jednu malu, stidljivu rečenicu: a dobro, bar imaš posao. Život je takav.
Hrana nije emocija. Hrana je samo hrana.
Baš je glupo to, mislio je. Ceo život živiš s nekim, pa on umre. Nema ničeg lošeg u sahranama. Najteže je da izabereš šta ćeš da obučeš.
Dule ili duhovne babice, sve su veća podrška ženama tokom trudnoće i porođaja. One su te koje će pružiti nesebičnu pomoć i ohrabrenje porodiljama tokom dolaska bebe na svet, učiniće sve da porođaj protekne što lakše i bezbolnije. Ko su zapravo dule? Kako da i vi dobijete njihovu podršku?
Što si uhvatila bidermajer, Marija? Je l’ bi ti htela ponovo da se udaš? Je l’ znaš da je to nesreća?
Muški su, to se nekako podrazumevalo, imuni na ljubavne probleme. Ne plaču po ćoškovima, ne kriju smrknuto čelo dok peru sudove (i ne peru sudove, božemesačuvaj!).
– Je l’ deca to doručkuju u parku? – pitala me je jedna poznanica, a ja sam s najširim osmehom, nimalo zbunjena odgovorila: Uh, tu im je najslađe!
Jednog jutra, sasvim nenadano, moj sin, trogodišnjak sa vekovima u pogledu, zagledao mi se u oči i rekao:
– Mama, ti nisi Hulk.
