– Mama, je l’ mogu nešto da gricnem? – Aleksino pitanje ju je prenulo iz razmišljanja.
– Ne, ručak samo što nije stigao. – rekla je, kao da prvi put čuje svoj glas.
– Ali mama, nisam TAKO gladan, hoću nešto kao čips!
Bojanu je celo popodne bolela glava, jer se stidela da prizna sebi koliko dugo je, zapravo, ona gradila ovaj začarani krug. Aleksa je bio tako zlatno dete, otkad se rodio! Uvek je sve radio bez pogovora, pa i kad je nestašan i živahan ili kad se naljuti – nekako je to iznosio sa toplinom, kao da je odraslo zrelo biće. Nije mislila da je strašno kad mu s vremena na vreme da smoki ili čips, da „premosti“ do ručka. Posebno jer je oduvek toliko brinula o njegovoj ishrani. Dok je dojila nije ni kafu pila, pazila je na svoj tanjir do detalja, samo da on nema grčeve.
Posle mu je, skroz školski, uvodila namirnice, kuvala kaše, pasirala voće i povrće, čorbicu od pasulja je probao tek sa 9 meseci, pa kad je bila sigurna da ga ništa ne muči posle 2-3 puta, negde u 10. mesecu probao je i zrnca. Čokoladu nije probao pre prvog rođendana. Ništa slatko prerađeno.
I sve užine su mu bile zdrave – kako je rastao, tako se to sve viš učvršćivalo. Voćkice, kuvano jelo, slatkiši baš retko i to nekad – nekad. Kad je izgradila obrazac da njen devetogodišnjak izgovori: Ali mama, nisam TAKO gladan, hoću nešto kao čips!
Ima 9 godina, a već razlikuje pravu glad od „gladi“ iz dosade. A da li ONA zna tu razliku?
Dok je gledala Aleksu kako jede grašak, „premotavala“ je film. Poslednjih nedelja i meseci je radila više nego obično. Da, bilo je kuvanog jela uvek na stolu, ali bi se desilo nekad da zakasni ili da mu postavi, a da ne jede s njim. Uveče su Dejan i ona gledali seriju uz kikiriki i pivo. Nije bilo to strašno, ponekad, ali zar nije pola sata pre toga rekla da nije gladna i da neće večerati?
Kao porodica su ručali još nedeljom, jer joj je svaka druga subota bila radna – a one slobodne su bile Dejanove radne.
– Ne čekajte me da stignem za ručak, nema svrhe – govorio je Dejan radnim danima, a njoj je bilo žao, pa bi pojela šaku badema ili kesicu smokija da je malo zasiti dok ne dođe. Aleksi bi uvek poslužila ručak, koji bi on „zasladio“ istim tim smokijem koji ona gricka.
– Pa ovo je klasično učenje po modelu! – došlo joj je da vikne na glas, ali nije, da ne uplaši dete.
– Aleksa, znaš šta? Ja ću da ručam sa tobom. – rekla je umesto toga i krenula i sama da kusa grašak. – Je l’ si možda već učio u školi koliko je grašak zdrav? Hm? Ima u sebi i vitamin C i vitamin K i vitamin B. A najbolje od svega je što ti čuva zdravlje creva, znaš? Čuva ti stomačić, pomaže da se hrana lakše vari i plus što te dugo drži sitim!
– Ja volim grašak… Samo sam mislio… Iskreno, mama, jeo mi se čips…
– Znam, sine, ali čips nije hrana. Zapravo, kad već iskreno pričamo, to je toliko štetno, ali nisi ti kriv, malo si video od mene i tate i… Nije dobro to. Pogrešili smo. Ali greške tome i služe da se isprave, zar ne? Tako da ćemo da ispravimo, a prvi korak je da jedemo kad smo gladni i to hranu kao što je grašak. Zajedno!
Dok je prala sudove, Bojanu je i dalje proganjao zbunjen Aleksin pogled. To je bilo tužno dete jer neće više jesti čips, bar ne često kao što je dosad znalo. A opet, kao da joj je ponovo verovao, kao da je odjednom ona ponovo bila mama sa integritetom. Kao da se vratila sa nekog puta.
Odakle je došla sva ta jurnjava?
Nije dugo mogla sebi da objasni, ali je znala – koren nije sigurno u navikama i brzoj svakodnevici koju su živeli. Navike i ta jurnjava i čips i smoki na brzinu su bili samo rezultate nečeg drugog, nečeg dubljeg, nečeg što je o sebi verovala dok je hvatala prečice i bilo joj je lakše da popusti. Nisu bili samo obroci, nego i način na koji su odmarali, kad bi legli u krevet, koliko je znala da ostane do kasno da prostire veš, rasklanja sve iz dnevnog boravka, a da onda – i kad legne, ne može da se opusti.
Kad je Aleksa naveče zaspao, pokušala je da razgovara sa Dejanom, ali on je bio preumoran za dužu diskusiju. Saslušao je do kraja i samo rekao da previše brine, da je sjajna mama i da sve radi odlično.
Nije ju umirio.
– Kakav primer to daješ, Bojana? I ‘ajde, Aleksa će porasti i izgraditi svoj život, ali kakav primer sebi daješ? Šta to svom telu radiš? – tako je zapisala u dnevnik uveče kad su svi legli. – Zbog čega ćeš i noćas spavati manje od 7 sati? I da li zaista misliš da taj umor neće opet da te gurne da „na brzinu“ pojedeš pecivo iz pekare pored posla? Šta dobijaš time što ideš „lakšim putem“? Ko te je to naučio?
Glas koji je rafalno postavljao pitanja bio je dubok i nije ga prepoznavala. Kao da se po prvi put našla oči u oči sa nekom strogom učiteljicom na školskom hodniku i ne zna put do svoje učionice. Preumorna je legla u krevet i zaspala – alarm je pokazivao da do buđenja ima još 6 sati i 10 minuta. Poslednja svesna misao su joj bili jorgani od perja i paperja i kako je zaboravila da u njima uživa. Kao da joj promiče lepota života koju je toliko dugo gradila. Kao da je zaboravila da je nekad želela samo ovo – mekan krevet, toplu posteljinu, trenutak kad će zastati i umiriti se. Kako da nauči Aleksu da ide kroz život zdravo, kad i ona sama to ne radi? Osetila je kako je jorgan blago pritiska i greje i pomislila, desiće se nešto, sutra ću drugačije.
I onda se desilo…
Sutradan je počela ispočetka, ali po starom. Kad je ispratila Dejana, spakovala je doručak Aleksi i na trenutak se zapitala da li i da sebi nareže neko voće, bar za užinu. Brže je bilo da to ne uradi. Dok je voda vrila u džezvi, skrolala je Instagramom. Tek što je zakuvala kafu i nasula u veliku šolju, stigao joj je Reels od Dejana.
– Jesi li mislila na ovo? – pisalo je u poruci ispod videa.
Video snimak neke mame što vežba i jede jabuku. Bajno, još jedan Instagram „stručnjak“, pomislila je, ali ipak pustila da čuje:
Svi kažu kako bi umrli za svoju decu, ali da li ste spremni da za svoje dete živite? Da se hranite zdravo, da trčite, da vežbate ili se samo krećete? Da li ste spremni da odmorite kad vam je telo umorno umesto da prostrete još jednu korpu veša? Da li ste spremni da se odreknete loših navika radi svoje budućnosti i budućnosti svoje dece u kojoj ste ZDRAVI, energični, vitalni? Pokažite svojoj deci da ih volite tako što ćete voleti život i tako što će ona kroz vas voleti život.
Pustila je ponovo.
I ponovo.
I ponovo.
Reči su joj se urezale u glavu isto kao nož u jabuku koju je uzela da iseče sebi za užinu.
Pokažite svojoj deci da ih volite tako što ćete voleti život.
