Pred Međunarodni dan žena, dogavarajući se sa urednicama Lole, mislila sam da ću pisati o susretu sa narodnim poslanicama u Skupštini Srbije i njihovom pogledu na položaj žena. Međutim, na tom susretu, iako je upriličen povodom Dana žena, nije bilo poslanica vladajuće većine koje bi mogle da kažu šta čine na unapređenju položaja žena. Umesto toga, ovaj Osmi mart protekao je u svetlu nekoliko događaja koji, kad se pobroje, u potpunosti odslikavaju položaj žene u Srbiji na svim poljima.
Žene vole bogataše…
Ministar za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja Zoran Đorđević bio je domaćin nacionalne konferencije „Žene iz ruralnih krajeva – ravnopravne građanke Srbije“ i, kako već uveliko bruje društvene mreže, izvalio neku smešu citata Jovana Dučića i Ive Andrića: „Žena ne zna da poštuje nego da voli, ženi ne treba ni da je vi poštujete nego da je volite, poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi nešto hladno, iz glave, a ne nešto preosećajno iz duše… Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek sirota. Pametnih se boje… Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem.“
Nakon reakcije Koordinacionog tela Vlade Srbije za rodnu ravnopravnost i poverenice za ravnopravnost Brankice Janković, Đorđević se izvinio. Za razliku od većine, ne verujem da je Đorđević seksista koji mrzi žene. Mislim da je nešto gore – potpuna neznalica. Mislim da mu je neko iz kabineta na brzinu izguglao nekoliko citata o ženama i copy/paste metodom uvalio to u pozdravni govor. Mislim da Đorđević o ženskim pravima i položaju žena, niti šta zna, niti ga zanima. Kad bih se našla u situaciji da ministru Đorđeviću objašnjavam šta je mizoginija, ubeđena sam da bih potrošila dane i sate, izašla odande dehidrirana i ošamućena od umora, a da bi me on i dalje belo gledao.
Umetnički performans
Samo dan pred Osmi mart, Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ objavila je da je u izbornoj noći poznati beogradski multimedijalni umetnik Nenad Džoni Racković seksualno napastvovao njihovu aktivistkinju. Devojka ne veruje policiji i ne želi da prijavi slučaj, ali se složila sa tim da Inicijativa javno objavi šta se dogodilo. Racković ima višedecenijsku istoriju ovakvog ponašanja. Poznajem ženu koju je prepao u centru Beograda, iskoči pred nju i uz urlike počeo da je hvata za grudi i zadnjicu. Pošto je gradska faca i umetnik, prolaznici su to doživeli kao umetnički performans. Racković je dobio aplauz, dok je žena stajala sleđena, preplašena i osramoćena.
U komentarima na objavu Inicijative javile su se mnoge žene i rekle da su imale slična iskustva sa njim. Umesto osude nasilnika, rasprava na Fejsbuku otišla je u pravcu osude žrtve jer ne želi da prijavi slučaj. Dakle, u edukaciji društva na planu seksualnog nasilja odmakli smo tek toliko da su neki svesni kako nasilje treba prijaviti. Međutim, još nismo naučili da je odluka o tome isključivo na žrtvi i njenoj spremnosti da uđe u dugu i mučnu proceduru prijavljivanja. Takođe, još nismo naučili da se žrtva ne napada, nikada, nikako, ni pod kojim okolnostima.
Uočljivo je još jedno bolno saznanje: čitava plejada poznatih beogradskih faca, tzv. urbanih likova srednje generacije, spremna je da se okomi i na žrtvu i na ovu političku organizaciju koju čine isključivo mladi ljudi, sa argumentima „pa dobro, to je Džoni, on to stalno radi“, „to je performans, vi to ne razumete“ i slično. Nerazumevanje za složen problem seksualnog nasilja isplivalo je tamo gde smo ga najmanje očekivali: među progresivnim ljudima koje su mnogi od nas u tinejdžerskim godinama gledali kao uzore i idole.
Ne izvinjavajte se nikad
U širokoj ponudi događaja, konferencija i tribina, odabrala sam da Osmi mart provedem sa najmlađim ženama među nama. Beogradski centar za ljudska prava organizovao je konferenciju o opresivnim rodnim normama među mladima. U publici su sedele učenice i učenici srednjih škola iz Sandžaka i Beograda. Svi oni već su učestvovali u ranijim projektima o rodnoj ranopravnosti, prosvećeni su, emancipovani, umeju da prepoznaju diskriminaciju i represiju zasnovanu na rodu. Svi su elokventni i, to mi se naočito dopalo, ne ustručavaju se da prekinu paneliste i postave pitanje ili daju komentar. Ipak, primetila sam jednu razliku između dečaka i devojčica. Dečaci se jave za reč, uzmu mikrofon i kažu šta imaju. Devojčice se isto tako jave za reč, uzmu mikrofon i počinju rečenice sa „izvinjavam se“, a onda posle tog izvinjenja izgovore neke divne, pametne i hrabre stvari.
Ja imam 35 godina i definitivno nisam mlada u poređenju sa srednjoškolkama sa tog skupa ili u odnosu na aktivistkinju koju je napao Nenad Racković. Zato ću dati sebi za pravo da im poručim nešto: Drage žene, ne izvinjavajte se što imate mišljenje i što ga javno iznosite. Patrijahat to i hoće od vas, da budete tihe i pokorne, a kad baš ne možete da se suzdržite, da se izvinite što mislite.
Što se tiče devojke iz Inicijative, njeno nepoverenje u sistem i policiju potpuno je razumljivo, ali je to ne čini manje hrabrom: dala je dozvolu kolegama da javno objave šta joj se dogodilo. Već taj gest dovoljan je da onima starijima od nje, koji brane Džonija Rackovića, konačno dođe do mozga: Stasala je jedna nova generacija žena koja odlično zna šta je autonomija tela i koja ne dozvoljava nikome da ih pipa, hvata i grabi bez dozvole i koja neće da ćuti, generacija koju baš zabole kolika je faca taj koji ih napastvuje, generacija bolja od svih nas. Nemojte se zezati sa njima.
