Počev od izbora hrane i garderobe, preko obrazovanja i zaposlenja, otvorile su se i mnoge mogućnosti za upoznavanje životnih partnera. Međutim, stvari su nekada izgledale znatno drugačije.
Sociolog Džejms Bosard (James Bosard) je 1932. godine izvršio studiju u kojoj je pregledao 5.000 nasumičnih venčanih listova stanovnika Filadelfije. Njegov glavni cilj bio je da otkrije kako i zašto su ljudi stupali u brakove, da bi na što precizniji način mogao da sagleda muško-žensku dinamiku tog doba.
Podaci do kojih je došao nagoveštavali su sledeće: jedna trećina svih venčanih parova prethodno je živela u radijusu od svega pet stambenih blokova, jedna šestina je živela u istom stambenom bloku, a jedna osmina je čak živela u istoj zgradi. Mnoge slične studije rađene su u raznim većim i manjim gradovima na teritoriji SAD, tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, a rezultati su se neretko poklapali.
Ljudi su, dakle, bračne partnere tražili u neposrednoj blizini, a, kako se ispostavilo, ovaj Bosardov zaključak nije važio samo za vremensko razdoblje u kojem je vršeno istraživanje. Sve do modernog doba digitalizacije, najveći procenat ljudi imao je iste tendencije prilikom uspostavljanja muško-ženskih odnosa – iz kruga poznanika se retko kada izlazilo.
Postoji nekoliko razloga zbog kojih je ovakvo mišljenje vladalo generacijama unazad. Pre svega, bilo je vrlo malo mogućnosti za upoznavanje novih ljudi. Polovinom 20. veka, a pogotovo prije toga, zajednice su bile znatno manje, te su šanse za interakciju sa nekim van zgrade, stambenog bloka, naselja, škole ili radnog mesta bile gotovo nikakve. Ljudi su se, prosto, držali onoga što im je poznato.
S druge strane, uticaj porodice je takođe bio veliki. Ugovoreni brakovi su u nekim delovima sveta i dalje vrlo realna stvar, dok su u prošlosti bili pravilo, a ne izuzetak. Roditelji su, pre svega, bili ti koji su odobravali ovakve vrste zajednica, a izbor partnera bio je maltene isključivo njihov izbor. Ovo se, naravno, nadovezuje na to da se biralo iz okoline, računajući da su se tako automatski znali i poreklo i materijalno stanje budućih mladenaca.
Glavni razlozi za stupanje u brak bili su mahom materijalni. Bilo je važno da je partner dobrog porekla, da ima stabilan posao ili da se prosto čini dobrom osobom. Žene su kao dodatan razlog navodile i to da su udajom želele da pobegnu iz strogog porodičnog doma gde im je malo šta bilo dozvoljeno. Međutim, često se dešavalo da su iz jednog patrijarhalnog domaćinstva ušle u drugo, pri čemu su im obaveze bile drastično uvećavane.
Ovakav način razmišljanja znatno se razlikuje od onoga što se može čuti od mladih u 21. veku. U današnjici se od partnera očekuje da ispunjava psihološke, emotivne, duhovne i intelektualne potrebe, a ne samo potrebe domaćinstva, koje su u prošlosti bile glavni adut.
Ono što se takođe promenilo je i starosna granica stupanja u brak. Prosječna starost muškaraca koji su se venčavali prije 50 godina bila je 23 godine, dok je za žene bila 20. Danas stvari stoje znatno drugačije, te se muškarci venčavaju sa 29 godina, a žene sa 27.
Jedan od faktora koji je na to uticao je obrazovanje, na koje više ljudi ima pravo i koje duže traje, ali isto tako i novonastalo uverenje da je potreban određeni vremenski period u kojem se iz adolescenta prelazi u odraslu osobu, kako bi se ljudi pronašli na ličnom i profesionalnom planu. Mogućnosti tog tipa nisu ni postojale za starije generacije.
Stvari su, dakle, izgledale znatno drugačije pre nego što je na snagu stupio internet, sa svim njegovim mogućnostima za upoznavanje ljudi širom sveta. Svojom pojavom, tehnologija i virtuelne ličnosti koje sebi stvaramo uticale su na muško-ženske odnose mnogo više nego što se da očekivati. Danas su ove stvari u neraskidivom odnosu, a posledice se vrlo lako mogu primetiti.
