No, ova priča nije o cipelama.
Dok sam poluošamućena sjedila na stolici i molila Boga da se agonija zvana cipele završi što prije, čula sam je kako razgovara s nekim. Virnem malkice. Mlada žena sjedi pored nje. Gomila kutija ispred njih. Probaju cipele, komentarišu.
„Ove mi se baš dopadaju“, kaže mlada žena. „Mislim da je ovo brušena koža. Moram pitati muža dopadaju li se njemu. Mislim da propuštaju vodu. Pitaću muža. On zna. Mada, ima onaj zaštitni sprej. Pošpricaš i voda ne ulazi. Baš ću ga pitati. Tu je on negdje s djetetom. Moj muž.“
„Jel’ on obućar?“, upita gospođica Oluja. Ne virim više. Naglo sam se povukla iza police. Ja nisam s njom. Ne poznajem je.
„Ma ne. On je moj muž. Voli biti uključen u sve što radim. Usmjerava me. Daje mi savjete. Lakše mi je s njim. Uglavnom, uz ove cipele baš dobro ide ova torba. Pitaću ga da li mi treba.“
„Moja mama kaže da žena koja kaže da ima dovoljno cipela i torbi nije žena.“
Srećom, u tom momentu joj je kliknulo i odlučila se. Doduše, za neke cipele koje su po mom mišljenju i ružne i skupe. No, odlučila se i maknula od mlade žene. Osta žena gledajući za njom. Čekajući muža.
***
„Nedostaje li ti nekad da je tata u kupovini s tobom? Uvijek smo same. Nisam o tome do sada razmišljala, ali ti nekako svugdje ideš sa mnom. Šta će biti kad ja odem? Hodaćeš sama? Koga ćeš pitati za mišljenje?“, pita me zamišljeno gospođica Oluja.
„U početku mi je smetalo“, kažem. „Pogotovo kad vidim druge parove kako su stalno zajedno. Međutim, kasnije se zapitaš, koliko su stvarno psihički prisutni jedno pored drugog i koliko im to predstavlja zadovoljstvo. Nekada na početku braka sam se ofarbala u crveno. Stojim tako pred tvojim tatom i pitam ga šta misli, naravno misleći na novu frizuru. “Baš ti je lijepa ta majica“, kaže. Tad sam ga prestala pitati za mišljenje o tim stvarima.“
Smijemo se.
„Kaže on meni neki dan da sam ista ti. Pitao me koliko sam platila slušalice. Ja rekla deset maraka. On kaže – materino dijete. I tvoja mati, šta god da kupi, bilo kožna jakna, bilo cipele, bilo torba – sve košta dvadeset maraka.“
Sad već grohotom.
***
Jutros se dogovaram s poznanicom da idemo zajedno na skup podrške u susjedni grad. Moja poznanica je jako dobra žena. Majka je, izuzetno je realna i osjetljiva na patnju ljudi oko sebe. Ne zna da li će ići. Muž misli da to nije baš pametno. Ne treba ići u gomilu.
Ubjeđuje je da treba da sjedi kod kuće i prati prenos uživo. Ipak ona ima djecu i žensko je, pobogu. Kida se ona. Kida između onoga što želi i onoga šta bi trebala uraditi s ciljem da ispoštuje mišljenje svoga muža.
„Prvi put ti zavidim što te onaj tvoj ne podržava“, kaže.
Blijedo je gledam. Da li da joj objašnjavam?
„Kako mislite da je ne podržava?“, ljutito će gospođica Oluja. „Jer joj ne bira sprej za cipele? Podržava je na najbolji i najvrijedniji način. Dozvoljava joj da bude to što jeste i da se zalaže za ono što misli da je ispravno, čak iako on možda misli drugačije. Zar nije u tome vrijednost braka? Ne da vas vuče za sobom ili u svom pravcu, nego da vam bude vjetar u leđa?“
Gdje je ona polica iz radnje da se sakrijem?!
Ne znam još da li će poznanica ići sa mnom. Mjesto u autu ima. Čekaće je. Gospođica Oluja hoće. Zna već da žena treba da ima svoje mišljenje i stav. Zna da za svoja uvjerenja treba da se bori. Zna da je lijepo imati ugodne cipele, razgažene, one u kojima možete hodati kilometrima. Zna da se ponekad treba dići i na štiklu. Nije uvijek udobna, ali te vine u visine i sebi si sexy i poželjna. Sebi si žena. Ona prava. Ona koja nikad nema dovoljno obuće i torbi. Ona koja će u petak zvati dostavu da muž ne bude gladan.
Zna gospođica Oluja da žena treba biti tamo gdje vjeruje da je u tom trenu potrebnija. U ovom slučaju – na skupu podrške. Zna da treba da ima muža koji je podržava u stvarima koje su uistinu bitne.
Ma sva je na mater!
