Menstrualni je ciklus nešto što je izvikano, nešto o čemu se stalno priča, ismijava, vrte se šale na taj račun. Ali nije baš da se u javnom prostoru promišlja o menstrualnom ciklusu dublje i šire od svođenja žene na hormon i na nadrkanost u ‘tim danima’.
Moram na početku da naglasim da ne mislim ovde samo na menstruaciju, nego celi menstrualni ciklus sada načinjem kao temu. Dakle, celi mesec, od prvog dana menstruacije do prvog dana sledeće.
Odrasla sam u uslovima koji su bili neprijateljski nastrojeni prema menstruaciji u smislu da je mama umirala od bolova kad prokrvari, pa je uvek je govorila kako je samo zbog tih bolova htela sina, podrazumevajući da će i njene ćerke da se rastaju od života jednom mesečno, a zbog menstrualnih bolova.
O samom menstrualnom ciklusu sam učila u školi i iz časopisa, ali to je sve bilo toliko klinički i sterilno i meni dosadno, da ja ništa tu nisam razumela. Ni reči, ni slova o promenama kroz koje telo i um, s naglaskom na um, prolaze tokom celog tog meseca. Ništa. Bila sam, dakle, osuđena sama na sebe.
Sada, iz ovog ugla, vidim da je to, u stvari, ispalo jako dobro. Jer nisam dobila informacije na pladnju i nisam bila u situaciji da se, eto, u te neke infoe uklapam i pronalazim se u njima, nego sam do njih došla iskustveno i sama.
Sa menstruacijom nikad nikakav problem nisam imala. Osim bola. Imala sam sreću u nesreći da me boli kratko, al’, jebiga, jako. Ubeđena sam da moj menstrualni bol ne samo da je usko povezan, nego da je čak rezultat maminog stava o menstruaciji, a koji sam ja samo prigrlila, prepisala od nje, preuzela, kopirala.
Moj problem sa menstruacijom bio je neke druge prirode, a ticao se prvo uložaka, a kasnije tampona. Jednostavno – nikad se nisam pomirila sa činjenicom da moram nekoliko dana mesečno da smrdim (i kad se često menjaju, ulošci jednostavno smrde), da se ojedam (jer – sintetika nepoznatog porekla) i da budem nervozna – ne zbog menstruacije kao takve, nego zbog toga što tu menstruaciju nisam imala čime podržati, drugačije dočekati, lepše pozdraviti i sebe nekako prijatnije tretirati. Nakon skoro 15 godina krvarenja i patnje sa ulošcima i tamponima, otkrivam menstrualnu čašicu.
Menstruacija me sputavala u puno toga, ali, ponavljam, ne zbog nje same, nego zbog sintetike u gaćama s kojom ne možeš da se kupaš, da oblačiš šta ti se oblači u tom trenutku, da se krećeš bez lepljenja i šuškanja i tako to. U doba kad ti se svašta radi i svašta oblači – ne možeš, jer u gaćama imaš pakao. Kasnije, kad sam prešla na tampone, vožnja bicikla je bila nemoguća misija, jer je to bila suvoća koja je terala suze na oči. Menstruacija mi je postala problem zbog tih sranja koja su mi komplicirala život, a bez njih nisam mogla.
Trebalo je proći godina i godina kako bi’ ja upoznala svoj menstrualni ciklus, kako bi’ upoznala sebe sa ciklusom i kako bi’ ispratila kako mi glava i telo reaguju na određene dane u mesecu.
Vodila sam dnevnik, zapisivala kako se osećam svaki dan, vodila sam ga dovoljno dugo da mogu da upratim da se na tačno određenom razmaku tačno određene emocije ponavljaju. A ponavljalo se svašta.
Dešava se to da sam najsretnija upravo pred menstruaciju i kad dođe menstruacija. Pet do šest dana pred menstruaciju i ta dva dana samog krvarenja ja sam najsretnija osoba na svetu. Tada mi je lice lepše, više se smijem, imam inspiraciju, pišem, libido mi je na vrhuncu, masturbiram češće i više i orgazmi su mi intenzivniji i ne treba da se desi neki veći razmak između njih kako bi bili jaki, spavam gola i osećam se baš privlačno. Jeste da sat – dva pred samo krvarenje zamrem, potonem, stvore se i podočnjaci i nadočnjaci sivo-zelene boje, ali sve to reši tableta, a u zadnje vreme često prođe čak i bez nje. Sada sa sigurnošću mogu da kažem koliko lakše sve to proživim, jer mi tih nekoliko dana pred to i 2-3 nakon toga budu zaista najsretniji dani u mesecu, pa mi to sivilo podočnjaka ne ubije baš sve u meni.
Za vreme menstruacije i tih nekoliko dana pre nje, najmudrija sam. Najpametnija. Čistije vidim i razaznajem stvari, čula su mi nekako oštrija, stvari su mi jasnije, lakše dišem. Sama sam sebi jasna kao osoba. Jasni su mi ciljevi i načini kako do njih doći.
Poboljšan odnos prema menstruaciji je uveliko uticao i na to da mi se desi i poboljšanje odnosa mene prema meni. Bolje sam se upoznala i zavolela. To sad znam. Sad, 5 dana pred menstruaciju.
Otkako sam uklonila taj jedan jedini problem koji sam imala u vezi menstruiranja, a ticao se uložaka i tampona, mogu slobodno reći da sam počela da uživam u svojoj menstruaciji i samim tim i u sebi. Taj deo meseca mi je najdraži, više pričam, sređenija sam (psihički i fizički).
S druge strane – kad ovuliram, ugasim se kao osoba. I ne samo da se ugasim, nego sam nadrkana, izmišljam si bolesti, napipavam kvrge pod pazuhom, sve lađe potonu, sve je loše, zlo, niko i ništa ne valja, povlačim se u sebe. Dobro je da to ne traje nikad duže od 2 dana.
Ostalih 20 dana u mesecu sam nekako normalna. Bez većih uspona i padova, bez oscilacija, usudim se reći – stabilna.
Naravno da sam bila kreten u prošlosti, pa sam pila tablete za kontracepciju skoro 5 godina. Sada mogu reći da je to jedina stvar koju bih, da mogu, promenila u svom životu. Nije stvar ni kajanja ni žaljenja, nego sam bila glupa k'o kurac što sam to uzimala i što nisam mogla uživati u menstruaciji onako kako to sada činim. Jer te tablete su toliko sranje da zatupiš totalno, libido umre, zamre, ode i napusti te, menstruacije nema (to smeđe krvarenje koje se dešavalo svake četvrte srede u 13:30 nije bila menstruacija), ovulacije takođe, ničega nema. Života nema. Nema kontakta s jajnicima. Zombi. Ništavilo sveopšte.
Život i obaveze si planiram s obzirom na menstrualni ciklus. To znači da neke veće stvari koje treba da obavim – planiram s obzirom na to kad ovuliram, tj. naciljam tako da se u tom periodu, ta dva jebena dana, ne dešava ništa značajno, ništa što bi moglo da utiče na neke bitne životne stvari. Naravno, ukoliko ne mogu da utičem, pustim, pa šta bude.
Mislim da je moj organizam, ne samo kada se radi o menstrualnom ciklusu, u dosluhu sa mojom glavom. Jer telo mi je sretno kad ima menstruaciju, to znači da nema trudnoće i da sam sama u sebi i sa sobom. Kad ovuliram, odigrava se radnja koja meni ne znači ništa, radnja koja je uzaludna i radnja koja nema nikakav smisao u mom telu, a ipak se odigrava. I zato sam tada loše i loša. I zato se tada sjebem, kao da se ljutim na telo što proizvodi to jaje koje ne treba nikom.
Menstruacija je meni kao nekakvo slavlje, slavlje uma i tela što je jaje propalo i što nastavljam dalje.
Meni je menstruacija kao tablica množenja – uvek znam kad je bila zadnja i kad dolazi sledeća, u sred noći da me se probudi, ja to znam. I znam sve detalje u vezi nje – kada dolazi, koliko traje, koliko krvi sam izbacila, koje je boje i mirisa. Sve to znam. I sve to me jako zanima.
Ovulacija, iako mi ne treba, se dešava, pa pušta um da hoće ili neće to da iskoristi. Čista priroda.
Sa svojom menstruacijom sam na ‘ti’, jako smo dobre, fino se slažemo i ne bih htela da je nema(m).
Radujem se menstruiranju. Zaista.
