Poslednjih dana, trudim se da krenem na posao deset minuta ranije nego uobičajeno. Kad izađem iz autobusa, umesto da brzim korakom krenem ka kancelariji, ja se polako uputim ka Keju.
Zadnjih mesec i po dana, ma koliko god bilo rano uvek ima po neka usamljena duša kako sedi na klupi i zuri u Dunav.
Jednog aprilskog svetlog jutra, sela sam spram Dunava i gledala jato labudova.
„Imam dest minuta, odlično,“pomislila sam,“mir i tišina“.
„Mogu li?“ Iz misli me je prenuo glas.“Da ne sedim sama, tužno je.“
Mrdnula sam glavom i bakica je sela. Sva sreća ćutala je. Valjda se i ona zagledala u Dunavsku daljinu.
„Izvinite, da li je slobodno, da sednem“, čuo se novi glas.
Obe smo podigle glave, pogledale pridošlicu i potvrdno mahnule glavom.
A zatim dug uzdah. Bacam pogled na tu mladu ženu. Ona nešto mrmlja, pruža ruke ka grlu a zatim hitro zabacuje i kao da baca u reku. Opet dug uzdah…
„Ne ide mi se na posao, uopšte mi se ne ide na posao, znate, tamo mi je grozno“, naglas govori ženica.
„Uh“, pomislila sam, „gde me nađe…“
„A zašto mila, zašto ti se ne ide?“, progovori bakica.
„Radim užasan posao. Nema veze, ustvari ima veze, fizički je jako težak, a ja nisam na to navikla, ali psihički je neizdržljivo.
Na svakom koraku nas toliko ponižavaju, toliko ružnih i primitivnih reči nisam čula u mom životu.
Znate me kako me zove šefica? Ej, snajkeee..eee, onako otegne po seljački. A ja sam fakultetski obrazovana.
Nisam navikla na takvo obraćanje. Majko moja! Pa kada mi kaže: “Brže, brže spora si kao puž! Neću ti obnoviti Ugovor. “Ma proklet bio mesečni Ugovor. A nju ne proklinjem. Molim Boga da joj da pameti i milosti da me ostavi na miru.
Znate, došao tovar zamrznutog hleba, a ona me naterala da ga istovarim. Ja uzela jednu korpu, podigla i spustila. Nisam uspela ni korak da napravim. U stomaku kao da mi se nešto otkačilo od bola. A ona gleda. “Nesposobna si, bezi snajkeee.“ Ona kobila od metar i osamdeset, vidi se seljačko dete, uhvatila je po dve korpe sa tim hlebom i u tri koraka ubacila u hladnjaču. Ja sam kao popišana otišla u prodavnicu jer su mušterije čekale.
Kasnije, šefica mi je prišla i uz osmeh rekla: “Izvuka si se ali ćeš platiti“.
Muka mi je više od plaćanja.
Muka mi je od sat radije dolažnja na posao, i ostajanje dva sata kasnije posle smene.
Muka mi je jer ne mogu da odem na pauzu od deset minuta. Muka mi je hladnjače.
Muka mi je, jer ne smem da odem do wc.
Muka mi je Inspektora za rad kada mene i kolege pitaju za radno vreme, a mi lažemo.
Kažemo dolazimo petnaest minuta ranije, a odlazimo deset minuta posle smene.
Muka mi je njenog osmeha dok to sluša.
Muka mi je jer mi je tako slabo telo, i ne mogu da sve izdržim, muka mi je jer nisam jača.
Pogledajte mi lice. Sve fleka do fleke. Pretpostavljam da je od stresa…I guši me grlo… E, zato sam došla na Dunav. Sednem na klupu i molim njega da primi sve moje muke, da ih utopim u njemu. On je velik i snažan i može to da podnese. Ja ne.
Onda se zagledam u neki tanker i tamo prebacim sve svoje brige. Kažem mu da on već nosi teško, pa mu ovo moje neće biti previše. I znate, bude mi lako. Osetim se lako kao perce. I smenu lako preguram. Na jedno uvo uđu gluposti, na drugo izađu. Ne lepe se za mene… Mislim da sam se počela da smirujem. Mirim se sa sudbinom, to je što je…“
I opet uzdah, ali lakši, bar se meni učinilo…
„Sve je lakše kada se čovek pomiri sam sudbinom. Kada se pomiri sa trenutnom situacijom. Mislim da je to deo života i sazrevanja. Prihvatanje života, kakav je takav je…Znate…“, oglasi se zamišljeno bakica.
„I to je to? To je život?“, oglasi se mlada žena.
„To je, nema druge, moraš ga prihvatiti, i onda ti sve bude lakše. Bar sam ja tako uradila, a vidim i Vi ste na putu da to uradite“ klimajući glavom potvrdi bakica.
„Moram da idem“, rekla sam naglas, ustajući.
„I ja, hvala Vam što ste me saslušali i hvala tebi Dunave“, reče ženica i hitrim hodom uputi se ka poslu…
