Majko mila, kad li ga vidim s čašicu, naježi se sve u mene! Kako li živ ostade pored ovoliki moj bes, samo će ga Bog da zna! A najgore mi beše kad mi na dete udari. Sve dok se o mene češao, onako balav i pijan, s onaj pogan jezik, ne beše mi tolko teško. Naučile nas naše majke trpljenju. Sve nam govorile da budemo dobre, da slušamo, da je muško sve i svja u kuću.
“Trpi, ćerko! Trpi! Trpljenje je ženska sudbina.”, tako je govorila.
A ja, mlada, ne znam kude ću! Ni da se udajem, ni da se ne udajem! Gledamo se po sabori. Imaše lepih momaka. Ja bejah kršna, tražena devojka. Onad se cenilo da je žensko pokrupno, da može da potegne. Koje me zakači za ovu moju bedeviju, ne umem da kažem, ne mogu ni da se setim. Valjda me pritisnuše s tu udadbu… Udadoh se. Eto!
Nikad nije bio bog zna kaki čovek. Na oko, jest! S karakter, ne do ti Bog! Prgavo, namrgođeno, besno, sam duva po kuće! Duva on, duvam ja. Nije smeo baš da se kači. Izbegavao je. Samo mrmlja, gunđa nešto sebi u bradu, kroz nos. Puva ko bik u njivu. Ko da će da ga potera ko da ore u podne, na najveće sunce. Ma, jok! Ni poso mu nije bio taki. Majstor. Zanoveta šegrtima, a on sedi i pije pivo po ceo dan. Posle se izvali u kućni lad i samo čeka s čim ću ga naranim. Spodovati me kad mu ćune i izjebe. Posle se samo smeška, ko da je velik poso napravio. Jes! Ukrkao mi dete. Toliko.
Ćerka mi imaše 13 godina kad se ono napi svinja da ne zna za sebe. Ja po kujne nešto prčkah, ne znam više ni šta. Ono, dete, mota se oko njega, šta zna! On ti se u neko doba ljutnu, skoči i udari mi dete u stomak. Ona jadna se spotače i sklupča na pod. Cijuče ko mače od bolovi. Dok ti ja dotrčak, on se razgoropadio, dere se, preti, oće sve da ne pobije, oće iz kuće da me istera sa sve decu. Joj!
Kad videh ono dete sklupčano, sve mi se u meni okrenu naopako. Sve mi neka pena izbi na usta. Ne znam dal pre da ga ubijem il da vidim kako mi je dete! U onoj muci, samo ga gurnuh na krevet, on se prevrnu i ostade da žvaće kroz zubi nešto, onako zavaljen. Pritrčah detetu, pridigoh je, dovedoh do kreveta da legne. Onako presamićenu, pokrih je ćebetom i malo smirih. Suza suzu stiže. Ćerka mi plače. Jok ja! Mene neki bes uvatio, sve mi uzigra u grudi, oću da puknem.
Kad eto ti nekoga na vrata. Njegov brat je živeo u kuću do nas. Čula bedevija da mu brat jauče, pa dotrčo. Za dete ne bi došo. Ič ne bi mario, taman da svi drugi pocrkamo. Ulazi mi u kuću, a ramena širi ko ćuran, da pokaže da je jak valjda.
“Snajka, šta mi bratu uradi!?”, osoro se k meni okrenu i reče.
“Ništa. Kad ga ne ubi, onda ništa!”, odgovorih besno.
“Nemoj se igraš s te stvari!”, zapreti mi, sav važan. “Ako mi bratu fali dlaka s glave, neće da bude dobro!”
“Završi li ti što si imao da kažeš, devere?”
“Ja rekoh!”
“E, sad kad si reko, gubi se iz ove tvoje kuće napolje! Odmah! Jer ako se odmah ne izgubiš, dve će glave da zafale, jedna tvoja, jedna brata tvojega!”
Kad me je onako veliku, gadnu i pobesnelu video, uplaši se on i stade unazad da hoda, k vratima.
“Luda li si ti, ženo!? Koga ćeš ti iz njegovu kuću da isteruješ!?”
Ja koraknuh ka njemu, a on ti se uvati za vrata i odjuri niz drum.
“Jebem li vam majku krvavu! A ti, govno jedno, ako li nam ćerka ne bude dece imala, neće samo glava da ti fali! A pruži ruku još jednom k moje dece, pa ćeš da vidiš kako će ti zmija obe otkine!”
Ne smede da kaže ni reč. Zaćuta i odvuče se u sobu, da se trezni.
Nije mi se još ćera udala. Studira. Živi u gradu. Nekad dođe. Pre neki dan uđe u kuću, pa mi veli:
“Majčice moja, ne dolazi mi se u kuću kad te u kuću nije. A ovako, kad si tu, sve mi kuća na tebe miriše, sve mi milo da u kuću uđem!”
Sam što se ne rasplakah. Al stisnuh ovo gorko srce da gorče bude. Ne mogu da joj pokažem kako sam slaba. Ne ide!
“More, ne zanovetaj mi tu! Bolje se udavaj i decu rađaj, dok te još neki hoće. Šta čekaš? Šta imaš pa i da mi dolaziš u kuću? Svoju treba da imaš!”
Ona se smeje. Aber ne daje! Zna da tako ne mislim. Al ne zna da ja na trnce živim, da čekam da vidim oću li baba da budem il da ubivam ovu stoku pored koje ležim ko trupac već tries godina.
