Na ulici i igralištu, na svežem vazduhu. Bez zaglupljujućih tableta i zagušljivih igraonica. Ma, milina!
A tek divnih igara kojih smo se igrali! Kao na primer “Ćorave bake”.
Eci-peci-pec metodom odaberemo nekog nesretnika, nateramo ga da žmuri uz zakletvu “dabog da mi mama umrla ako virim” i zavrtimo ga u krug.
I u krug. I u krug.
Dok pevamo “Vodim baku na pazar, da je prodam za dinar, idi bako kuda znaš, meni više ne trebaš!”.
Onda se razbežimo, ukipimo na tim razbežanim pozicijama i čekamo da nas onaj nesretnik napipa u svom dezorijentisanom mraku.
Uz prigušeni podsmeh i limbo akrobacije u mestu, kako bismo izbegli da budemo pronađeni i obavezani da se staramo o ćoravoj baki.
Silno uživajući u svakom trenutku skrivanja i podsmeha. A zapravo u svakom trenutku gerontomržnje.
Jer, o tome se u ovoj igri zapravo radi.
O ostareloj baki koja je teret porodici i koju prodajemo za dinar. A imajte u vidu da je to tad bio onaj bezvredni inflacioni dinar.
O odgovornosti i brižnosti kojih se sebično odričemo.
O podsmehu s kojim gledamo na stare i nemoćne.
O nemaru.
Ali koga briga! To je divna igra na otvorenom, u trku, daleko od zaglupljujućih tableta i zagušljivih igraonica.
Igra koje se s radošću sećamo. Još kad bismo mogli našu decu da naučimo da je igraju!
O, ne brinite, uspećemo! Samo što je neće igrati na igralištu, već u životu. Jer, ljudi (za)stare(vaju), ali gerontomržnja nikad.
