Mediji ustaljeno, krajnje neodgovorno izveštavaju o tragično prekinutom životu. Navode sve što ne smeju. Prave senzaciju. Verovatno će zvati i članove porodice da ih pitaju kako se osećaju. Mediji.
Čitam vesti protiv kojih sam, jer sam izabrala da se borim za prihvatljiviji svet, i sav užas je, zapravo, bio u komentarima.
Na testu ljudskosti narod pada ko klada, a to je najvažniji test za suživot na planeti koja postaje onaj jedan kontejner koji je uvek pun, bez obzira na to koliko se često prazni i u koji svi bacaju žar iako jasno piše: ne bacaj žar.
Ovo lako može da pređe u digresiju, pa da se podsetimo početka: čitam komentare ispod vesti da je devojka izvršila samoubistvo.
Nažalost, opet gledamo kako odrasli ljudi ne znaju šta znači biti žrtva, ne prihvataju da neko ima težak period, osim ako ta težina nije nešto njima poznato.
Odrasli su nas učili da se ne smejemo previše jer ćemo kasnije plakati.
Odrasli brane emocije i uvek najglasnije misle.
Odrasli ljudi nipodaštavaju probleme mladih samo zato što su mladi, zato što oni to nisu doživeli, zato što nisu radili posao koji oni smatraju da je nepoznata osoba trebalo da izabere i zato što nepoznata mlada osoba ne živi život kako je neko odlučio da živi.
Odrasli ljudi, nažalost, ne žele da shvate težinu rečenice “sve je u glavi” i bez mrvice srama određuju smisao tuđih problema.
Niti želim, niti treba da pravdam ljude koji nemaju kapacitet i potrebu da razumeju druge, ali imaju potrebu da izvređaju. Na izmaku smo 2021. godine, napredovali smo taman toliko da se ispod vesti o ugašenom životu nađu komentari:
“Jutjuberke, blogerke, tiktokerke, influenserke…da je ustajala u 6 ujutru za posao ili fakultet ne bi joj palo na pamet ovako nešto.”
“Dijete drago, ako si htjela pare bez motike, što u Farmu ne ode. Ono Kija, Luna, Maca diskrecija, Miljana luda i ostala skalamerija, a ne ovako. Laka ti zemlja.”
“Curo, nisi Kurt Cobain iz Nirvane niti Chester iz Linkin Park-a poslije smrti da ti se digne popularnost, kako živiš tako i odeš.”
“Mrš tamo, droljo, ne vređaj druge, pa nećeš imati stres.”
Komentara ima previše, pogledajte bilo koju vest. Ima i gorih. Neko misli da je bolji čovek jer radi taj i taj posao, jer ustaje u toliko sati i daje savete devojci (koja je izgubila život) šta je trebalo da radi i šta se neće dogoditi nakon njene smrti. Ne znam koliko je strašno živeti takav život i ne znam šta ih natera da na vest koja sadrži termine “digitalno nasilje” i “samoubistvo”, komentarisanjem postanu sve protiv čega se treba boriti.
Raste vam jaz između potrebe da budete bolji od drugih i pukog nedostatka ljudskosti.
Imamo deficit empatije ili bar ćutanja kada nešto ne razumemo. Na listi životnih prioriteta, gde stoji borba protiv nasilnog društva? Čini mi se da životne vrednosti kupujemo na jeftinim tezgama otrcane i iznošene robe. Koga briga za vrednost, pa ona se stiče kad nam dovoljan broj ljudi lajkuje komentar koji je zreo za robiju. Je l’ sam dobro razumela? Pa da, što više užasnih komentara ispod vesti o događaju koji ne znamo u celosti, što više uvreda za devojku koju ne poznajemo, to smo bolji ljudi. Promaklo mi je da je normalno kad vrednujemo tuđi život na osnovu toga da li je taj neko živeo svoj život po našim pravilima. Sve ljudina do ljudine.
Pada mi na pamet da samo ne budemo ono što javno kritikujemo i kad nemamo šta korisno da kažemo – začepimo, ali zasigurno sam nešto pogrešno shvatila.
Nisam računala na to da je sopstveni prezir žilav i snažan, taman toliko da pokreće na hitno vređanje drugih. Nisam računala da ovako izgleda najbolja verzija sveta. Čekajte, pa to je to o čemu ljudi pričaju: budi najbolja verzija sebe i narod šta će, izvuče ono što živi u njemu. Ispljune, da se bolje izrazim. Možda je to tako zbog toga što non-stop tražimo naše najbolje slike i verzije. Tražimo po telefonu, vrteći društvene mreže. Šteta što nismo dovoljno normalizovali traženje sebe pomoću psihoterapeuta, ali smo uspešno normalizovali nasilje – online i offline. Šteta što pola ovog teksta neće razumeti ove moralne gromade koje su lične traume pljuvale na račun devojke čiji je život ugašen.
Jelena Riznić, sociološkinja, kaže da je nasilje odgovornost nasilnika, a oporavak žrtve je odgovornost društva. Šta mislite, hoćemo li ikada biti sposobni da sagledamo širu sliku i empatiju držimo pri ruci? Pretežak je to prtljag, a ne pomažu dodatni točkići jer gazimo po blatu.
Ovog četvrtka sam shvatila da ja i ne treba da pišem za ove komentatore tuđeg života, već da se trudim da ojačamo drugu stranu. Samo još da #nisisama uvek znači da žrtva nije sama i da robiju dobije svako ko vrši nasilje. Ili bar da se uplaši, pa ućuti kad ne želi da razume.
Ovog puta smo svi gledali i žrtvu i nasilnike i uradili ništa. Verovatno je najveća ljudska nesreća kad izgubimo ili nikad i ne steknemo sposobnost da život posmatramo iz perspektive nekog drugog. I bravo što sam sad pametna kad je nečija bitka gotova, pa je i nebitno ko je bio zli general. Bitno je da padamo na testu razumevanja šta neko oseća. Digitalno nasilje postoji i nedostatak empatije i neosvešćenost nisu i ne smeju da budu opravdanje za isto.
