Ali ja se nisam dala zaustaviti. I ne samo zato što na Violeti nisu radile kočnice.
Jedino što sam na polju sportsko-rekreativnih aktivnosti isterala do kraja bio je bicikl. Za devojčicu sa tribina koja se provlačila ispod kozlića, prepuštena atletskom podsmehu i tek povremenom sažaljivom pogledu nastavnika fizičkog, to je zbilja bio veliki uspeh.
Zadihano verglajući i sumanuto pedalirajući, obmotavala sam točkove kilometrima i kilometrima asfalta. Sa srcem koje udara po rebrima kao po metalofonu i krajolikom koji se vijori sa paktregera kao zastava. Bez ruku i bez kočnica, sa povremenim oderotinama i par modrica.
Možda u životu nisam baš tačno znala ”di teram”, ali na biciklu jesam – uvek i bez dvoumljenja.
Vernu poniku ”Violetu” odmenio je sedefasti brzinac – tadašnji simbol prestiža među vršnjacima i pouzdan znak da sam razred završila u pet-nula-nulaškom maniru. I služio me je odano i dugo. Časno penzionisanog brzinca pre par godina je dostojno odmenio jedan crveni retro vrag. Nabavljen za jeftine novce preko gastos importa, hvatač krivina po prašnjavim sokacima i pouzdan znak da hipsteri ne izumiru.
Musav od banatskog blata, pegav od rđe i zadihan od pustolovina, moj dvotočkaš je nedavno doživeo estetsku reanimaciju. Jer, više nije bilo tog zapiranja blatobrana koje bi njemu pomoglo.
U jednoj maloj biciklističkoj radionici natrpanoj brkatim ”volanima” i rasparenim gumama, provela sam dane i dane besomučnog šmirglanja i sate i sate cakum-pakum poliranja. Sa rukama do laktova u žvazbukastoj panol pasti i noktima srebrnim od aluminijumske folije. Nakon čega je usledila detektivska potraga za odgovarajućom nijansom ružičaste boje i retro biciklističkim aksesoarom.
A onda opet vrludanje ravnicom i obmotavanje točkova kilometrima asfalta. Svež vazduh koji svaki put zaparam rukohvatom kormana i podvučem ravnu liniju pejzaža. Sunce koje mi se redovno skotrlja niz leđa, putanjom od oreola do užarenog bagaža na paktregeru. Vožnja kroz ravnicu je najlepša.
Na ovom, sada ”Barbi” biciklu, prelazim i po trideset kilometara dnevno. Po opustelim međumesnim putevima i užurbanim gradskim uličicama. Svuda stižem, poletno i brzo. Lako parkiram i isparkiram. Verujem u sva kardiovaskularna nagvaždanja o prednosti svakodnevnog bicikliranja. Pravim zalihe serotonina za zimske mesece, jer jedino tad ne vozim.
U stranu ”V” od dva prsta, golubovi raširenih krila i grančice masline. Za mene je bicikl simbol slobode! Uzjašem ga, kao ona baba tetina gospojica sa početka priče, pa osvajam banatsku pustaru uzduž i popreko. Kradem najlepše kadrove krajolika svojim mobitelom i poneki buket poljskog cveća. Bandit na biciklu, to sam ja!
Na jednom pustom seoskom puteljku sam upoznala i jednog od najzabavnijih prijatelja. I to tako što je poleteo preko kormana svog bickla kad me je ugledao. Ja sam njega tad prikupila i sastavila sa biciklističkih, a on mene nešto kasnije sa životnih puteljaka kad mi je bilo zbilja teško.
Pred novu godinu sam u taksiju dobila kalendar. Mali komad hartije na kome precrtavam dane do prvog marta i nove biciklističke sezone. Do slobode. Okej, i do ponovnog oblikovanja nogu i zadnjice.
Ako ste u ovoj godini poželeli više slobode, radosnije srce, pravog prijatelja, pustolovinu ili vitko telo, preturite te prašnjave podrume i zamandaljene šupe. I udarite glanc svom dvotočkašu. Provereno, ispunjava sve želje!
