Jača si ti od ovog toplog vetra što danima pokušava da prelomi mlado stablo oraha pred kućom.
Jer ti si isto kao taj mladi orah, spolja tako krhka, čovek bi rekao lomljenju sklona, ali koren ti je jak i svaka žila koju si pustila u zemlju iz sebe. Hraniš se zdravo: pametnim rečima, preostalim dobrim ljudima, nesebičnom ljubavi koju pružaš, ne može ti vetar ništa, ne brini.
Jača si od svih zluradih jezika zajedno. Od svake reči koja ti je upućena da te slomi, da te raskrvari i razapne ko Hrista pre vremena. Od svake „dobronamerne“ opaske kako bi oni da su na tvom mestu, kuda bi i sa kim bi. Ali, ti si sazrela ko ona kruška što je sinoć od težine pala s komšijinog stabla, al ostala netaknuta. Sada već znaš ko ti želi dobro, a ko te gura u ponor. Dobro znaš šta hoćeš, koga hoćeš i kuda želiš…zato ne brini, jača si od svih zluradih jezika zajedno.
Jača si od lošeg braka. Od svake noći ili jutra koje dočekuješ sa grčem u stomaku. Od svakog zapljuskivanja lica ledenom vodom onda kada pokušavaš da opereš suze i vratiš se u život. Od svake njegove mrtve reči, od ravnodušnosti kojom te pokušava ubiti pre sudnjeg dana, od svakog njegovog kasnog dolaska, od svakog „kurvo jedna“, od svakog buketa koji ti posle toga pruža da umiri svoju savest, od sramotnog nepoznavanja tebe. Jača si od toga, koliko god da ti se sada sve čini crno i bez jednog svetlog zraka. Jača si od svih slobodoumnih žena koje te kritikuju, nazivajući te glupom ženom koja trpi, nesposobnom da se tokom noći spakuje i ode sa decom. Jer one bi baš to uradile. Otišle bi baš nakon prvog „kurvo jedna“, iako im se sopstveni brakovi ko stara kuća ruše. Jača si ti, jer znaš da nećeš ostati, ali ćeš otići onda kada ti to odlučiš.
Jača si od svake misli koja ti se ko vešt lopov noću uvlači u glavu, i to onda kada pomisliš da ćeš da slušaš sovu u krošnji i bledo gledaš u tavanicu ili u mrak. Jača si od svake misli koja ti budi strah i strepnju da ćeš da se razboliš, da ćeš biti prevarena ili ostavljena, da ćeš ostati sama u starosti zapišana u nekom bolničkom krevetu i očajna što nisi drugačije živela, senilna i po ulicama zalutala, da ćeš izgubiti najbolje godine života, da si ih već izgubila, da nikada nećeš raditi posao koji voliš, da ćeš biti očajna majka, da nikada nećeš biti majka, zauvek zaglavljena u učmaloj sredini, da ćeš postati sve ono čega si se kao klinka pribojavala. Da ćeš postati žena željna ljubavi i pažnje.
Jača si od svih loših izbora koje si do sada napravila. Jer sa svakim od njih ti si narasla.
Jača si od svih sputavanja, od svih podsmevanja bliskih ljudi kada im kažeš da ćeš ostvariti svoj san. Kada im pričaš da ćeš otići u Ameriku i šetati po Central parku, iako trenutno nemaš ni sto evra u džepu. Da ćeš putovati vozom bez cilja. Da ćeš biti poznata i uspešna u svom poslu. Da ćeš sagraditi kuću, iako nemaš ni plac. I posaditi cveće svuda unaokolo.
Jača si od svake sumnje u sebe. Od svih onih momenata u kojima se osećaš kao promašen slučaj, promašena majka, promašena supruga, promašen prijatelj. Od svih onih dana kada ti se čini da si u dubokoj tamnoj rupi bez užeta da se izvučeš van. Od svih onih dana kada iz te rupe ni ne želiš napolje, kada misliš da si potrošila sve snage i da nemaš više šta da tražiš ovde. Kada ti se čini da imaš sve, ali te lome tuga i beznađe. Kada možeš na plažu, ali ne želiš na plažu. Kada možeš u šoping, ali ne želiš u šoping, kada možeš na ples, ali ti se ne pleše. Kada kuvaš, spremaš, kupaš se, usisavaš, pereš zube, širiš veš, sečeš nokte, puniš papriku, jedeš supu, hodaš ulicom, dišeš… mehanički, ko dobro programiran robot.
Jača si od svake panične pomisli „nema rešenje“. Jača si od svega lošeg što ti je život namenio. Jača si od svih nepruženih ruku, od svakog okretanja leđa, od svih skupljenih usta, od svakog ledenog pogleda.
Jača si čak i onda kada ti deluje da tvoji napori ostaju bez rezultata. Da daješ, ali se ne vraća. Da se trudiš, ali ne ide. Da tapkaš u mestu i da si se dobro ukopala.
Jača si ti od svega. I ti i ja. Samo to nikako da prihvatimo, pa ko tek porođeni, slepi mačići lutamo kroz dane, očekujući da progledamo, iako sve vidimo dobro i jasno.
I znamo sve.
I osetimo i ti i ja tu snagu unutar sebe, toliko puta smo pobedile život, ali nikako da je do kraja oslobodimo. Da je pustimo. Pa nek polomi sve pred sobom, nek nam raščisti put.
Jača si ti od svega. I ti i ja. Samo mnogo razmišljamo o posledicama, svesno birajući da ostanemo u zoni „sigurnosti“, pa čak i kad se tu, na poznatom, ne osećamo baš najsigurnije. Previše kalkulišemo, premalo srcem odlučujemo, plašimo se. Plašimo se. Igramo na sigurno.
Jača si ti od svega. I ti i ja. I zaista mislim da je došlo krajnje vreme da to prihvatimo, da ne bismo vrlo brzo sebi postale najgori neprijatelj.
