”Ako me otmu, nateraju da ti pišem, pisala bih ti najubedljivije izmišljotine, samo da te spasim”.
Ne marim za odmereno isečene šnite torte
jela sam je prstima jutos
oko pola pet svitalo je uz dokumentarac:
rekonstrukcija slučaja istinitog događaja iz 1987.
springfild, država ilinois
ima ljudi koji veruju da se ovakve stvari
dešavaju samo u americi
mlađi čovek s naočarima
mutnog pogleda
kidnapuje ženu srednjih godina
dok ulazi u auto
muž ju je tog popodneva čekao satima
otmičar neće novac, hoće ljubav
drži je u podrumu, nada se
da će ga zavoleti
iluzija, opšte mesto nestabilnih
otmičar ponekad zgužva lice
da zaliči na osmeh
noću joj diše u kosu
pepeljasto plavu
ona dugo plače
naređuje joj da napiše pismo mužu, svojim rečima
da izmisli uverljivu priču
u koju on mora da poveruje
da bi prestao da je traži
inače će ubiti i nju i njega, zapretio je
piše mužu da ga napušta, da već dugo voli drugog, seli se s njim u minesotu,
izmišljotine klize iz olovke
daje sve od sebe, zanosno laže
da spasi čoveka kojeg voli
policija je sedela s mužem
dok su otvarali pismo:
čim je pročitao prvu rečenicu,
znao je
ovo ne liči na nju
ona je u opasnosti, rekao je
nepokolebljivost mu je osvetljavala umorno lice
ženu su spasili, policija je informisala
javnost 4 dana kasnije,
zahvaljujući mužu
radost je poput šljokica svetlucala i rasipala se svugde u meni:
poznavati nekoga toliko dobro
da znaš sintaksu njegovih raspoloženja
da prozreš gotovo besprekorno tkanje njegove tužne ugrožene mašte
to je sve šta želim
ako me otmu
nateraju da ti pišem
pisala bih ti najubedljivije izmišljotine
samo da te spasim
da li bi u pismu prepoznao
leksiku mog straha
grafologiju moje nevolje
i nastavio da me tražiš,
da li bi umeo?
ili bi samo slegnuo ramenima.
Preuzeto sa: elle.rs
